Европске противречности

Подразумева се да смо у Европи, али цивилизација Европе није саморазумљива – Европу је потребно проникнути. Проникнуће може да исходи разумевањем. Разумети Европу значи разумети њене противречности и хармоније. Проникнуће Европе није освајање далеких простора. Сазнање сопствене историје гради европску слику сопственог народа. Европски доживљај није стран или туђ; доживљај Европе је себи својствен. Србија Европу доживљава као себе – Европу у себи – као себе већ у Европи. Ова игра проевропских речи служи бољем саобраћају између очигледности европске Србије и идеолошког имиџа „Србије изван Европе“.

Свакодневна очигледност Србије у Европи и конструкт неевропске Србије су стављени у идеолошко мимоилажење. Неспоразуми настају услед перцепције и рецепције европског феномена. Између једнине и множине постоји здраворазумска разлика. На жалост, та разлика није успостављена када је реч о Европи. Идеолошки конструкт упућује на европску једнину и јединство који потичу из историје и ноторне географије. Тако складно уједињена Европа не постоји, осим као циљ политичких тежњи или у доктринарним симулацијама стаменог јединства.

Подељена Европа

Оно што постоји у Европи је разноврсност. Континентална реалност упућује, додуше, на једну једину Европу чије вијугаве границе оивичавају мора. Источна граница Европе је предмет географске и политичке конвенције. Европа је, међутим подељен континент и сва досадашња историјска искуства указују да су те поделе древне. У овом часу европска размеђа могу се уочити са различитих тачака гледишта и применом разних мерила. Подељена Европа, дакле, није неуверљива идеолошка конструкција, него приметна историјска реалност европских неподударања којима се придају идеолошка својства. Поделе се заснивају на разликама и обрнуто – разлике чине поделе. Усиљене поделе могу да створе и продубе разлике које до тада нису постојале, као што су понеке разлике недовољне за деобе. Подељена Европа је, дакле, и Европа разлика.

Као континент Европа је сачињена од делова који су саобразни геоморфологији, положају и странама света. Над објективне критеријуме физичке географије наднета су историјски субјективизована мерила геополитике. Као најважније географски се испољавају западна и источна Европа у геополитиком облику европског Запада и Истока. Геополитичко подвајање на Запад и Исток свет дугује најранијој европској историји.

Примарни евроцентризам пројектован је прво на познати свет схваћен у равнини универзума, а много касније и на глобус. Западно/источна евродистинкција у прапочетку није се, додуше, односила на други (источни) део Европе него на блиски исток предње Азије. У средњем веку су се околности промениле па је Европа изнутра дефинисала и усталила властити појам континенталног Истока. Развој појма европског истока био је у домену геополитике и историјске географије.

Унутаревропски Исток и Запад

Док је традиционална Западна Европа, географски гледано, само Европа и ништа друго или више, дотле Источна Европа у ширем смислу није само Европа. Европски Запад свуда опкољава и ограничава море, осим на истоку континента. Запад Европе додирује источне просторе посредством централне и/или Средње Европе. Ипак, Средња Европа спада у европски Запад. Географска разлика западне и средње Европе поклекла је пред геополитичким и културно/цивилизацијским мерилима вестернизма. Оно што је у средини европског копна припада Западу.

С друге стране, европски исток се додирује са Азијом, у њу ураста и са њом се прелива, па европским западњацима не само да није јасна граница између еврозапада и евроистока, него ни граница евроистока са Азијом. Евроисток им се, наиме, најчешће указује као магловито удаљени, најчешће неприступачни копнени спој Европе и Азије. Око тога где престаје европски Запад а почиње Исток Европе није дат коначни суд. Можда на Уралу, са ове или оне стране, није свеједно. Јер, оба дела европске геополитичке структуре имају гипку експанзивност, те склоност ка померању властитих граница и сфера интереса.

Европски Исток као просторно мањи део Евроазије репрезентује Русија. И док на европском Западу постоји мноштво држава, евроисток представљају само три повећа реликта царске Русије и СССР-а – Русија, Белорусија и Украјина. Мноштво држава европског Запада (севера, југа и средње Европе) створило је Унију са двоструком амбицијом: територијалног употпуњавања на сопственом простору и ширења на Исток. Европска Унија, наиме, тежи да политички испуни географски простор Старог континента. Одсутни проблем европског Запада, или Западне Европе, или Европске уније, није у томе да ли ће интегрисати и апсорбовати земље изванруског евроистока, него да ли ће успети да продре у руску сферу утицаја и интереса, и стратешки смело привуче Белорусију и Украјину?

Руска спона Европе

Тиме постаје иритирајуће упадљива од раније видљива историјска и геополитичка контрадикција. Уз бројне разлике у Европи Запада које је не ометају у тежњама уједињења континента, делује и једна непремостива препрека – Русија. Руски део Европе или Европа Истока није подложна интегрисању, а поготову апсорбовању у Европу Запада. Такав подухват је немогућ будући да Европа Истока није само источни исечак Европе него и најзападнији простор који припада евроазијском копненом мастодонту. Веће не може да буде апсорбовано у мањем, па стога фундаментална контрадикција између Русије и Европе – као големе Евроазије и мајушне Европе – остаје.

Европа која је обликована као Унија, тј. Европа Европске Уније није читава Европа него само један и то нешто већи део европског копна. Други део на европском Истоку није у саставу Уније него Руске федерације која је двоконтинентална евроазијска политичка творевина. Стереотипима о потпуности Европске Уније насупрот, презентно и перспективно постоје две Уније које су у Европи: она Европска и она Руска која је такође, али тек делимично, европска.

Нити Русија може Европи Европске Уније да одрекне европски карактер због њене онтогенетске непотпуности, нити Европска Унија може Руској Федерацији да негира европска својства због њене евроазијске утемељености. Симетрија уважавања европских особина две уније, међутим, не постоји. Јер, док Русија признаје Европској Унији њену конститутивну европскост, дотле таква признања Европске Уније према Русији у извесним случајевима изостају. У Европи Запада, ексклузивно оличеној у Европској Унији, исувише често а понајвише безразложно се поцртава азијски и оријентални карактер Русије. Тиме се Русија несмотрено суспендује из Европе (Уније). Русија се у целости третира као азијска земља а не као евроазијска спона западног остатка Европе.

Крајњи домети Европе Уније

Европа није бесконачна снага; као све и моћ Европе је природно и историјски ограничена. Европски Исток и европски Запад не само да нису истоветне стране света изласка и заласка сунца, него у дубљем историјском смислу представљају ривале у борби за европски примат. Отуда би заступници идеје јединствене Европе требало да рачунају на ограничену конкуренцију, пре свега на постизање јединства у изванруском остатку континента.

Европска Унија је у овом часу двоструко делимична организација. 1)** Прво, у њеном саставу још увек нису земље са европског југоистока (не/популарног Балкана)**; 2) друго, у њеном саставу нису државе у европском делу руске интересне сфере. И док се прво можда може у догледном времену решити, ово друго је практично и историјски нерешиво.

Из приказане темељне европске мањкавости произилазе и противречности Европске Уније. Као геополитичка тежња континенталног употпуњавања Европска Унија се већ суочила са својим крајњим дометима. Простирање Европске Уније се зауставља на руским границама, али изгледа не и амбиција екслузивног репрезентовања хомогене европске идеје. Русија остаје апорија свих европских експанзивних хтења.

Онај део Европе који обликује Европска Унија прогласио се и овластио за јединог представника Европе у целини. Логичком и семантичком операцијом замене pars pro toto један европски део тумачи целину континента као себе у расту и ширењу, као једино историјско обличје европског сопства.

Европска Унија себе овлашћује као једину аутентичну Европу. Друге Европе као да нема, ни у целини ни у деловима. Баш као у временима Карла Великог и Наполеона једина адреса Европе је у Бриселу.

Демократски континент

Европска Унија се успоставила према тоталитету континента, чак и према оним деловима који су изван њеног реалног домашаја. Највише се стреми ономе што је недохватљиво. Извор евроинтеграционих порива налази се у универзализму државне праксе Римске Империје и потоњих варијација Светог Римског Царства. У том смислу, ЕУ има веома стару заправо древну трансцендентну аспирацију.

Тотална проевропска аспирација, међутим, нема нужно и тоталитарни карактер. Постимперијални пориви су једно, а демократско устројство, ваљда, друго. У Европи више нема царстава, одавно су нестала, али то још увек не значи да Европа Уније не жели да наликује на неко постмодерно царство без Царства! Бриселске канцеларије су замениле некадашње дворове. Европа Уније не би требало да личи на Велику Британију нити Сједињене Америчке Државе. Зар јој није сасвим довољна властита прошлост политичке тотализације, ширења и освајања – дуга историја европског колонијализма и империјализма? У међувремену своје самоизградње, Европа Уније се декларише као континентална грађевина у којој је успешно превладан ауторитаризам и где је без остатка завладала демократија. Европска унија је саздана као демократски континент, у ствари, хоће да се каже како је управо Европска Унија окосница и поуздани гарант првог демократског континента у глобалним размерама.

Уједно, ЕУ пледира на стабилизујућем и хармонизујућем мировном концепту, па се понавља да је Европска Унија највећи и најобухватнији мировни пројекат у свету. Europa као pax in terra! или pax et bonum! Тако се указује да је Европа континент на коме је најмањи број сукоба, на коме су престали ратови и где су добросуседски односи и сарадња заменили међуетничке трзавице и омразе. Изложеним тоталним амбицијама привидно досезљиве потпуности, континенталне пандемократије и свеопштег мира међу европским људима и народима, могу се додати озбиљни приговори.

Прекорачeња европске моћи

Можда Европа жели да буде снажнија него што тренутно јесте; да увећа своју моћ и учврсти свој положај у свету. Таква хтења нису неоправдана и неумерена. Уосталом, помало личе на повратак старе славе. Али, како то урадити? Како избећи грешке евроцентричне таштине? Како не бити охол у комешању моћника? Како, на послетку, вратити стари сјај глобалног лидера? Може ли се то више, или не може? Можда су циљеви Европске Уније данас другачији!

Европа никада није била наивна и невина. Европска Унија није само доброхотна. То понајбоље знају они који су трпели од европске колонијалне ароганције. Тако је било некада – тако је и сада. Европа Уније задржала је империјални и колонијални рефлекс. Одатле тоталност тројаке европске претензије на махове добија тоталитарне претензије. Иако је више оних који желе да уђу у Унију Европе него оних који не желе да остану унутар њених граница, прекомерно ширење Уније изазива отпоре на спољашњим границама и води у сукобе са Русијом. Прекорачење судбинске силуете сопственог историјског простора Европи Уније доноси непредвидљиве ризике.

Уместо демократских учинака у гломазном институционалном амбијенту Уније препознају се ауторитарне и тоталитарне тежње. Еврократска бирократија губи контакт са реалношћу и самовласно преузима прерогативе власти. Истовремено, најснажније европске земље траже посебна права и положај, чиме у пракси стварају хијерархију, оповргавајући консензуални начин одлучивања.

Европа још увек није у потпуности миран и хармоничан континент. Прокламовану мировност Уније јасно је демантовала агресија на Југославију 1999. и толерисање албанског сепаратизма, тероризма и расне дискриминације над Србима на Косову и Метохији. Антиевропска пракса белог апартхејда албанских шовиниста над српским живљем пред равнодушним лицем Европе Уније не престаје од 1999. године. Штавише, већина земља у Европској Унији, противно нормама међународног права и одлукама Уједињених нација, и даље подржава отцепљење албанизованог Косова од Србије!?

Изложено указује на неразрешене противречности у самој Европској Унији. Отуда и став који не уважава разлике и супротности које трају у ЕУ, у најмању руку, збуњује.

« претходна - наредна »