Имена Европе изван Европе

Европе има и нема. Изван парадокса, има је нескривено свугде где је континент, а нема је у парадоксу великог политичког организма Уније. Нема је, наиме, ако није у Унији! Као да је нема, заправо.

Шта је онда онај простор – народи, земље, државе – који изван сваке сумње географски јесу у Европи, али још увек нису, или никада неће бити у Европи Европске Уније? Одговора има више. Неукључени простор изван Европске Уније третира се као демополитички и геоекономски ресурсни потенцијал. Надевају му се разна тобоже неутрална или директно дискриминаторна имена: друга Европа, Европа Б, Европа спорије брзине, Европа иза лимеса, Европа са периферије, кандидатска Европа, још не Европа, полу-Европа, не-Европа, против-Европа…

Имена за области изван Европске Уније има одиста много, а једно од њих је фамозни Балкан. Балкан је југоисточни полуострвски део Европе подложан прикључењу, али шта је са руским евроистоком? Изванруски европски Исток је разложен и преобликован, и већ су заборављена његова средњеевропска и централноевропска обележаја. Сада је то етикетирани новоевропски регион од Балтика до Егеја. Земље које су ушле у Европску Унију и НАТО свој нови положај не доживљавају као ресателитизацију, него као коначно остварење слободе и демократије. Отуда се источноевропски придев више ни не помиње, јер су границе Запада размакнуте и померене ка Русији, која остаје у својству Истока.

Феномен Балкан је васкрсао насилним разлагањем сложене југословенске државе. Балкан је разбираспадна последица европског нестанка друге Југославије. Југославија не само да је нестала у Европи нарасле Уније, него је нестала са хоризонта мулти-Европе са југославоликим претензијама! Балкан је погодан и штедљив, рекло би се, сводни израз за постјугословенски макрорегион у коме је размножено десетак нових микро-држава. Уплитањем великих сила и распламсавањем балканизације на тлу разложене Југославије ентитетизоване су Балканиде. Трнови венац новостворених микро-држава преименован је у Западни Балкан и снажно привучен у западну интересну сферу.

И док су за класичне националне државе у чланству Европске Уније задржале стара имена, државице на Балкану су преливене заједничким оријенталним турско-персијским надевом. То десубјективизовање и деперсонализовање врши се кроз евроинтеграционистички пројекат региона. Тако је управо атомизовани Балкан постао погодно тло на коме се „на случајни пад“ тестирају интеграционистичке и апсорбтивне новотарије Европске Уније.

Где је Србија

Стварно, у ком европском прикрајку је затурена наша драга Србија? Ко је изгубио Србију и како је то могло да се деси? Где се то изгубила Србија? Да ли је Србија стрпана у порозни џеп домаћих европеваца или у непробојни сеф еврократа? Прија ли Србији да буде повлашћени објект међуевропског поткусуривања и да дотрајава као заборављена вредност једне врсте европског живота.

Срби су прилично збуњени и подељени. Можда би људи са Запада волели када би Срби били непрекидно у стратешким недоумицама које се лако могу злоупотребити. Или је пак боље да Срби немају недоумице на своју штету. Једни мисле да су на Балкану али не и у Европи; други су уверени да су у Европи али не и у Европској Унији; трећи никако не би хтели да буду на Балкану него само у Европи Уније… Укратко, влада забуна о месту Србије на Старом континенту. Одиста, где је Србија? Србија је на источном делу српског простора; српски простор је на јужнословенском простору; јужнословенски простор је на Балкану; Балкан је у југоисточној Европи; Југоисточна Европа је полуострвски део Европе; Европа је западни део Евроазије; Евроазија је највећа копнена маса на планети; Европа је историјски почетни и најстарији самодефинисани континент…

Овај логички „бабушка ефекат“ мањег у већем и највећем просторном састојку требало би да отклони сумњу у тачно место пребивања. Адреса Србије је историјски пријављена и позната! Србија није у ситуацији неког произвољно заузетог места – где било и како било – него у препознатом и детерминисаном географском и историјском положају који је формиран у претходним вековима. Све има неко место под сунцем, у неком додељеном и искоришћеном времену. Место је заузето као и време које протиче. Народ јесте у својој или туђој држави која је територијално испољена. У политици делује просторни детерминизам, у геополитици делује географски детерминизам. Место у простору и времену се не заузима тек тако, произвољно. Свакоме припадне оно за шта се избори, и што му историја додели. Прекорачене мере способности и моћи означавају угрожавање опстанка. Онај који граби преко мере суочава се са отпором приграбљеног.

Разумети Европу кроз хуману географију значи разумети услове свога живота. Живот у Европи није само биолошка или географска чињеница, него и историјско обележје појединаца и народа. Србија одавно има европску адресу, она никада није била смештена у Азији, мада је један дуг период била у оријенталном амбијенту унетом у Европу.

Континентална идеологија

Каже се да је дошао крај идеологијама, да живимо у постидеолошком добу, да идеје више не владају него њихови трансидеолошки сурогати. Идеократији је одзвонило, јер се сада влада без идеја. То кажу идеолози краја идеологије. У несупстанцијалном добу лидери су људи без својства, едуковани и утренирани технолози и техничари власти. Да ли се својство деидеологизованости политике односи и на Европу Уније?

Европска идеологија је у просторном погледу идеологија континента. Континенталној наддржави, као веома сложеној творевини, потребна је обухватна замисао заснована на конзистентном систему вредности. Европска идеја претпоставља европску идеологију и политику, не било коју него управо и битно европску. Европска идеологија и политика, такође, претпостављају европску политичку елиту и политократију. Брисел кооптира добровољце европске власти. Европска идеократија се испољава кроз европску владавину.

Усредиштена Европа, наиме, није одустала од овладавања сопственим континенталним подручјем, али и другим, изваневропским просторима! Тако настаје управљање Европом. Европска управа грана се у три тока: 1) непосредно из бриселског средишта; 2) посредством националних влада, и; 3) на непосредно протектираним, односно колонизованим европским подручјима. Ово последње односи се на случај Косова и Метохије и БиХ.

Доктрина Нове Европе

Рекло би се да знамо колико је Европа стара, али, не лези враже, Европа се све више подмлађује – зато сада постоји и Нова Европа. То је нови субконтинент на Старом континенту који није настао у земљотресу или у ерупцији вулкана, него досетком једног министра војног са оне стране Велике баре. За нове европске земље или земље Нове Европе европска идеологија је универзална светоназорна замена за живот у комунизму. Раније се живело у реалном социјализму – сада се живи у бруталном капитализму. Раније се живело у источноевропском комунизму – сада се живи у евроунионистичкој Европи. За многе је конверзија „из комунизма у Европу“ више него довољна, чак и испуњење давнашњих снова. Европа је нека врста пожељне разменске вредности. Европеизам је као трансидеолошки катализатор у фронталном налету капитализмом заменио комунизам.

И док је комунизам, оличен у политичком монизму, тј. једнопартизму Источноевропљанима оличавао стегу једноумља, европеизам им се причињава као контролисана разузданост у новостеченој слободи. Већини новопечених Новоевропљана европеизам се не указује као строга идеологија него као превладавање или крај сваке идеологије.

У несимулираној стварности, међутим, није тако. Конзумерски мондијализам заузео је упражњено место пролетерског интернационализма. Пролетери су претворени у конзумере. Братску солидарност замениле су дужничке и савезничке обавезе. Преображен је субјект лојалности. Оснажена је евроатлантска братска заједница мира, слободе, демократије и слободног тржишта. Изнад свега слободног тржишта и кредитних картица. Сада су на местима некадашњих редова невољника који чекају потрепштине изникли хипермаркети хрпимичне потрошње.

Историјски преокрет за понеке није био превише болан. Ако се занемаре транзициони губитиници међу милионима незапослених, за већину је рестаурација капитализма донела прихватљиве промене. Тајкуни и џеп-сет новобогаташи су, рецимо, одушевљени. Симболички агенс тих реконструктивних промена је Евроамерика, за Европљане из Нове Европе то је Стара Европа као нуклеус Европске Уније.

Безалтернативна Европа?

До малопре се није могло без онога без чега се, у ствари, могло, а сада се опет не може без нечега за шта се каже да је неопходно као ваздух. То је Европа…

Европска идеологија на још неучлањеној периферији Европе је безалтернативни образац пожељног живота. То је пожудни поглед на гламурозну Европу из још-не-Европе; наиван поглед неутољених и неутажених жеља. Новоевропљани у транзиционим таласима проживљавају чари дивљег капитализма. Конзумерска неиживљеност „седам гладних дедова који чуче у стомацима“ изазива лаки заборав не тако давних збивања. Педагогија „суочавања са прошлошћу“ све оне који не желе да се „суоче“ са наметнутим тумачењем онога што се догодило тера у ћошак историје.

У станкама између бројних „суочавања“ и „окајавања“, кандидатима се Европска Унија причињава као стално отворени хипермаркет са најнижим ценама рајских производа њихових прикраћених живота. Ускакањем у Европску Унију „све постаће музика“. Нема другог пута, чак ни путељака, нема ни козје стазе која би водила игде мимо Уније… Опет је, дакле, на хоризонту историје безалтернативно идеолошко „сунце које ће нас огрејати“ (или спржити?). Срчани комунизам једнако страсни европеизам, Најзад, Европа изнад свега! Европа Уније изнад Европе изван Уније. Нема остатка, нема народа и земаља изван Уније, не може их бити, јер ако их има, нису Европа, него нешто друго. Видели смо шта – жаљења вредна Варварија!

Ипак, да ли је тако? Може ли се Европа мислити другачије изван одредби упутстава за употребу и рецептура из Брисела и Стразбура? Може ли се сагледати другачије, кроз нијансе, разлике и алтернативе? Или је европски императив толико снажан да отклања све алтернативе?

« претходна - наредна »