Сви смо свесни да су у данашњем глобализованом свету процеси интеграције неизбежни. Савремена друштва, а поготову економије, не могу се више замислити без широке сарадње, не само са суседима већ и планетарно. Појединачно, државе нису у стању да делују успешно ван тог контекста и приморане су да траже оптимална решења за своје потребе у сарадњи са одговарајућим партнерима.

Током читаве историје савези су склапани из нужде и главни и једини мото био је: остварење планираних циљева и одбрана сопствених интереса. Европска Унија није у томе никакав изузетак. По завршетку Другог светског рата, још под утиском разарања и масовних губитака људских живота, родила се свест о потреби за сарадњом. Да би се историја улепшала велики значај се даје идеји помирења као платонској подлози. Европска идеја је онда, а добрим делом и данас, идеолошки покривач док су стварни мотиви практичне ако не и врло прозаичне природе.

То је можда и боље, јер претходни „усрећитељи” европских народа су имали друге планове и методе. Хитлерова „Нова Европа” је била базирана на расној основи (аријевско порекло) и укључивала поробљавање и геноцид. Стаљиново ширење Октобарске револуције је било исто тако „хумано”, само класно, а циљ је био да једног дана Буђонијева коњица хлади копита у Ламаншу. Српство је имало „привилегију” да осети оба метода и да његова судбина наизменично или истовремено, током шест деценија, њима буде одређена.

Paul-Henri Spaak (Пол Анри Спак), белгијски политичар и један од највећих поборника уједињења Европе, је почетком шездесетих година прошлог века изјавио да би Стаљину требало подићи споменик у Бриселу, јер страх од СССР и комунизма је допринео спознаји неопходности стварање европске заједнице. Прошле године Европска Унија је прославила педесет година свог постојања. Принципи организације заједнице 27 држава су данас можда мање јасни него на почетку, када је шест држава оснивача имало за циљ неку врсту федералног уређења и највероватније постепено стварање Сједињених држава Европе, које би у будућности земљама чланицама омогућило скоро равноправну улогу у свету тада под апсолутном доминацијом две суперсиле.

Да би се достигла потребна критична маса неопходно је било повећати број земаља чланица и то се убрзо и догодило. Шпанија, Португалија и Грчка су у приступању ЕУ видели прилику да, уз тада врло издашну финансијску помоћ, остваре привредни раст и социјални напредак који би им ван ЕУ био немогућ. Све три земље су тек излазиле из периода диктатура и сиромаштва и њихово европско опредељење је било недвосмислено.

Приступање Велике Британије је било далеко мање конструктивно, јер њихова стратегија је била, а и данас је, да у ЕУ уђу као у самопослугу и узимају само оно што њима одговара.

Скандинавске земље су од почетка биле скептичне према општим прописима у социјалним питањима, јер су сматрале да њихов социјални систем може да буде угрожен.

Тада је било јасно да је кохезија саме заједнице компромитована и почетни ентузијазам је слабио. Крај „Хладног рата“, пад Берлинског зида и распад СССР створили су нову могућност. „Све што је било неостварљиво за време постојања СССР, јер је могло да поремети равнотежу на европском континенту, данас постаје могуће”. Европска економска заједница осећа да и она сада има прилику да постане не само економски него и политички играч на геополитичкој сцени. Тај изазов може да утиче да се побољша политичка кохезија унутар саме заједнице и да она колективном акцијом афирмише себе. Повезују се економски и спољнополитички аспекти. За кратко време обе Немачке се поново уједињују и нова (стара, предратна) држава постаје мотор политичке акције.

Европски однос према „Српском питању“

Југославија, „Версајска творевина”, са унутрашњим проблемима, економском кризом, етничким противречностима и центрифугалним тенденцијама, идеалан је полигон за каљење европске политике „Made in Germany”. Српски народ је поново предодређен да буде мета. У Мастрихту 1992. је чак и немачка марка жртвована да би Немачка постала вођа европске, антисрпске политике на Балкану и потенцијални шеф ЕУ.

Први успех, растурање СФРЈ помоћу „креативне политике”, тј. негирањем сопствених докумената са којих се мастило још није исушило, био је на немачко инсистирање врло брз. Због одлуке о стварању заједничке монете, тада још књиговодствено-скриптуралне, све водеће европске силе су одлучиле да следе Немачку. Створен је и преседан у међународном праву по питању признавања нових држава (Бадинтерова комисија), који се базира на изјавама држава-кандидата за признање о поштовању права мањина, људских права уопште, а избацује се принцип да нова држава мора да контролише своју територију. Дошли смо у неку руку на признавање режима, а не држава. Аутономне покрајине су биле изузете и право на отцепљење им није дато.

Данас у питању Космета те исте земље налазе да је воља шиптарске већине довољан аргуменат за независност. А самоопредељење Републике Српске и Републике Српске Крајине је сматрано варварском реликвијом XIX века!!! Ово подсећање на „креативност у приступу”, која је још увек врло популарна, има за циљ да не треба имати претерано поверење у дату реч или потписани докуменат већ у постојање интереса. НАТО данас не звецка оружјем не зато што се његова природа променила него што геополитичка ситуација данас није она са краја XX века.

У нашој јавности су мишљења о Европској Унији подељена, сви изборни резултати после пада

Милошевића сведоче о поларизацији јавног мњења:

– Једни заговарају слепо поверење у ЕУ, јер она доноси аутоматски бољитак, све компоненте живота се мењају на боље и сви становници учествују у деоби колача.
– Други предсказују у ЕУ ропски рад, понижавање, сиромаштво, асимилацију.

Потежу се и аргументи: нећу смети да печем своју ракију, да кољем своје пиле, итд. Обе прогнозе су не само погрешне него и злонамерне: имају за циљ одбрану сопствених интереса који нису неминовно интереси Србије. Први су плаћени за ту причу (невладине организације, поједине странке, неке јавне личности). Други грицкају плодове своје сарадње са Милошевићем и незаобилазни су у подели власти и „сласти” и сматрају себе јединим браниоцима Српства. Странке у владиној коалицији селективно шаљу често противуречне сигнале у јавност. Уместо националне стратегије њихов говор је најчешће проткан ситностраначким интересима и демагогијом за унутрашњу и тренутну употребу. Познате су бројне анализе стручних тимова о појединачним проблемима, али нема стратегијске свеобухватне визије. Сем стручних кругова који своје закључке објављују у специјализованим гласилима, немамо синтезу и транспарентну политику. За тако нешто недостаје једна стална надстраначка организација која групише стручњаке из највећег броја, ако не и свих, релевантних дисциплина.

Још 1999. Светски Сабор Срба је на саветовању у Немачкој (Манастир Пресвете Богородице, Химелстир) формулисао потребу за таквом установом (Савет за национална питања) и предложио њен профил. Тимови стручњака разних специјалности у отаџбини и дијаспори, надстраначка, стална установа која стратешки покрива цео српски национални простор и фактички брише наметнуте вештачке државне границе на Дрини, на Крки, УНМИК-овски прелаз у Мердарима, гранични прелаз у Бијелом Пољу… Њени главни корисници би биле управо владе и скупштине које се мењају, али она остаје. Наши предлози о томе Влади Србије у више мандата су остали без одговора. Ово није никакав ексцес оригиналности, јер такве установе постоје у свету.

Покушаћу да појасним комплексну проблематику избора: Европска Унија – ДА или НЕ, и на који начин. Ово подразумева да је избор могућ, мада то не мора да буде. Геополитички положај Србије је такав да она може да буде принуђена да уђе у евроатлантске интеграције, јер то империјални интереси ЕУ и НАТО-пакта налажу. Ово није својствено само Србији, већ важи за све мање земље суочене са глобализованим светом. Да ли је њима боље да остану саме на ветрометини или да уђу у неку већу целину? Без обзира да ли је избор слободан или наметнут, преговори о приступу су дуги, деликатни и тешки.

Светски Сабор Срба је увек био мишљења да ЕУ јесте главни циљ Србије. Низ историјских, економских, политичких и културних елемената говори томе у прилог. Ми смо исто инсистирали да он не сме да буде и једини циљ, једино решење за проблеме развоја и напретка Србије. Хармоничан развој Србије, ми ту увек подразумевамо и све српске земље, колико је то могуће у овако вештачки омеђеном српском националном простору, неће бити оптималан уколико се не укључе и други партнери. У глобализованом свету допунски, а ако затреба и алтернативни партнери, се морају тражити широм света (Русија, Кина, Индија, Јужна Америка, итд). То још више подвлачи потребу за свеобухватном анализом стратешких аспеката спољне ситуације, али и сопствених могућности, слабости и добро дефинисаних интереса.

Када је у питању одлука о уласку Србије у ЕУ важно је што боље проучити ситуацију у самој ЕУ и њене перспективе и планове за будућност и позиционирање у глобализованом свету, уз критички осврт на сопствене адуте и слабости.

Како Европска Унија изгледа данас и како функционише?

Педесетогодишња акција за стварање европског идентитета није дала очекиване плодове. У ЕУ, барем у знатном броју земаља- чланица, и отац и син су рођени у заједници која се данас зове Европска Унија, али они још нису постали „Европљани”, а по свему судећи ни унук нема много шанси за тако нешто – и трећа генерација ће остати Француз, Немац, Италијан, Холанђанин, Пољак, итд, свестан грађанин ЕУ, интересно везан за њу, али не више од тога.

Нама је овако нешто познато и не смемо заборавити искуство са Југославијом. Ми смо једини у њу веровали и три пута платили стравично високу цену.

Европска Унија још увек није одредила своје границе: географске, Босфор-Урал, или политичке, да ли то значи да Турска постаје европска држава, а Русија не, али зато Украјина и Грузија су можда пожељне. За Молдавију и Белорусију чекамо да престану да буду „неваљале”. О Турској су мишљења не само подељена него се води прави „хладни рат“.

Најбољи пример идентитетске кризе ЕУ је неуспех да се у Лисабону напише Устав ЕУ, већ је текст назван: међудржавни уговор. Текст је у суштини исти као и онај од пре две године ратификован од стране великог броја земаља чланица, али одбијен од Француске и Холандије. Сам назив Устав ствара утисак да се ради о губљењу суверенитета. Из истог разлога уклоњено је и предвиђено помињање европске химне и заставе, иако су оне већ дуго у употреби (позната плава застава са 12 звездица и Бетовенова химна „Сви људи су браћа”). Када је у питању српски суверенитет на Космету ово резоновање наравно не важи.

Данас је у ЕУ у току борба две струје:

– оних држава чланица које желе стварање федерације, не претерано чврсте али солидне (земље зоне евра), и може да се деси да се оне организују независно од осталих и да се тако створи ЕУ „са две брзине”;
– оних других које више воле економску сарадњу уз што лабавије политичке везе: Велика Британија, Скандинавија без Финске, Пољска.

Британски министар спољних послова Милибанд је недавно опширно образложио зашто ЕУ не треба да постане „супердржава”. То је потврда британске политике и понашања у ЕУ. Сличне позиције имају и Чешка, балтичке земље, док су Малта, Кипар, Словенија мање категоричне, пецају у свим рибњацима.

Елементи Лисабонског уговора

Лисабонски уговор, замена за формални Устав, је дозволио чланицама прилично велику слободу изузимања од спровођења одредби које им не одговарају. Ову могућност би требало размотрити и видети како ће се примењивати.

Лисабонски уговор је изменио неке структуре и прилагодио механизам доношења мера како би уклонио тзв. „демократски дефицит”, појаву да је највећи део одлука у рукама извршне власти и именованих а не директно изабраних представника. Европска Комисија, Савет министара, одлучују без директне одговорности бирачима и у Лисабонском споразуму даје се већа улога националним парламентима и Европском парламенту.

Установљене су и функције сталног „високог представника” и „шефа спољне политике”. Дефинитивно је, из разлога националног поноса, одбачена првобитна верзија: председник и министар спољних послова. Резултат је стварање заједнице у којој су економске везе значајније и јаче него социјалне и политичке. У пракси значи да регулисање социјалних односа и њихово финансирање пада на терет држава, за разлику од европских фондова за пољопривреду, развој, образовање и других.

Европска Унија даје прилику за брз и снажан економски развој, али само делимично стимулира праведну прерасподелу прихода у земљама чланицама, најчешће путем пореских прописа, борбом против монопола и корупције и заштитом слободне конкуренције. Приступ је неолибералан, али не забрањује земљама чланицама да саме финансирају социјалне корекције. Тако имамо читаву лепезу разних модела од Ирске и Велике Британије, перјанице неолиберализма, преко Немачке, Француске, Бенелукса, до скандинавских земаља које имају традиционално врло развијен социјални систем.

Међу новим чланицама, услед недостатка средстава, социјална заштита је више хаотична него идеолошки детерминисана. Помоћ од ЕУ је углавном циљна, оријентисана на поједине појаве, али није системског карактера. Најмање болна је преоријентација пољопривреде, најтежи су проблеми незапослености оних који су ликвидацијом старих, непродуктивних предузећа из доба соцреализма изгубили посао, а због година нису интересантни за преквалификацију. Незапосленост младих је већа у новим чланицама због кризе у образовању.

Превага економије над политиком у неку руку смањује притисак на идентитет и традиције малих народа, јер им оставља већи маневарски простор.

Од скора се појављује нов феномен: како у богатијим земљама има доста потражње за извесним дефицитарним занимањима долази до масовног одласка младих, квалификованих и високо образованих стручњака из сиромашнијих, најчешће нових земаља чланица. Последица је да земља чланица која је те кадрове створила постепено трпи оскудицу у стручности, што смањује квалитет инвестиција и истовремено слаби њен демографски потенцијал, уколико се боравак изван земље продужи или постане дефинитиван. Последице по привредни и друштвени развој су двоструко негативне.

На већ поменутом саветовању у Манастиру Пресвете Богородице у Химелстиру 1999. године, Светски Сабор Срба је на следећи начин формулисао своју препоруку: „Номадизација кадрова је данас нормална појава и да не би постала штетна мора да буде двосмерна. Привремени одласци доносе нова искуства, а истовремено позитивно утичу на друштвени, привредни и културни развој. Да би ова стратегија постала остварљива неопходно је да се створе центри развоја високе додатне вредности тако да домаћи кадрови, и када одлазе, имају где да се врате и остваре своје планове. Такви центри, где се страни капитал спаја са домаћим знањем, су најбољи гарант за будућност, они омогућавају брзо укључивање домаћег знања у делатности које су носиоци напретка и смањују заостатак који су нам наметнули догађаји из последњих двадесетак година”.

Влада Србије је најодговорнија за успех или неуспех оваквих иницијатива: једино она може да створи оптималне услове (локације, пореске олакшице, бесцаринске зоне) за приватне инвестиције у овој области, а и да преко представништва у иностранству активно лобира за такве пројекте. Данашња привредна и финансијска ситуација у Србији су далеко од оптималних и преговарачка снага Србије трпи због тога. Стање правосуђа није ништа боље. Приходи од приватизације су знатно нижи од очекиваних, тзв. порез на екстрапрофит, сем неколико изузетака, углавном када је био у питању политички обрачун, је апсолутан промашај (саботажа?), стратегија приватизације великих система је потпуно загонетна.

Нико не зна да ли НИС има 2 милијарде дуга, како тврде једни извори или вреди 3 милијарде по мишљењу других? Да ли су РТБ-у Бор дугови отписани (Париски клуб и други повериоци) или нису, па се он продаје потпуно испод цене, ко је одговоран за уговор са Ербасом за обнову флоте ЈАТ-а, па сада ЈАТ грца у дуговима и плаћајући пенале, приморан да лети са флотом старом између 18 и 20 година?

Ово су некако највећи „драгуљи”, али „ризница” је знатно богатија.

Шта држава предузима да се побољша извоз и уклони монструозни дефицит? Да ли ко зна како је преговарано о аутопуту Хоргош-Пожега и каква је судбина већ постојећих делова изграђених сопственим средствима? Која је дефиниција монопола у Србији, судећи по ситуацији можда 99 или 100% тржишта? У Европској Унији та дефиниција постоји и прекршитељи се гоне.

Завршни закључци

Није могуће у једном чланку разрадити све аспекте приступа Србије Европској Унији и на крају ћемо поменути најважније од њих. Исто није могуће очекивати да се овде изнесу препоруке, циљ аутора је да помене најважније материје за размишљање.

Улазак Србије у ЕУ је важан државни стратешки циљ, али ЕУ не сме да буде једини партнер. Диверзификација партнера је неопходна, а у доба глобализације потпуно нормална и уобичајена. Чланство у Европској Унији даје могућности за брз привредни развој и нуди инструменте за стварање правне државе, мада се ништа не дешава без напора државе Србије да те погодности стварно преточи у праксу. Она мора да буде истовремено регулатор и стимуланс.

Држава не сме да изгуби из вида да је одговорна за социјалну политику, образовање и здравство. Раст бруто националног производа без сврсисходне прерасподеле није довољан чак ни за минималну социјалну и здравствену заштиту. То је и једини ефикасан начин да се води борба против „беле куге”.

Стране инвестиције треба привлачити активном политиком готових пројеката, пореских олакшица и грађевинског земљишта. Једино на тај начин можемо оптимализовати избор и учешће у за нас најкориснијим пројектима. Стране инвестиције су могуће и без перспективе чланства у ЕУ, али потписивањем Споразума о асоцијацији и стабилизацији стварају се бољи услови за пласирање производа у ЕУ и повећава интересовање инвеститора, квалитет и обим инвестиција. Истовремено, смањује се могућност притисака, економских, финансијских и политичких, од стране те исте ЕУ, јер она нерадо уступа простор другима.

Споразум о стабилизацији и асоцијацији не гарантује датум уласка ни резултат, али нам даје вентил сигурности за тврдо преговарање, јер онда нам није од животног значаја када ћемо постати чланови – прве економске погодности ћемо већ имати.

Од животног значаја су предвиђене инвестиције у инфраструктуру и дугорочно снабдевање енергентима и њихов транзит ка ЕУ. Императив је не заборавити Републику Српску и њене потребе. Национални инвестициони план треба да постане сталан инструмент у планирању. Споразум о асоцијацији и стабилизацији доноси и проблеме: увоз пољопривредних производа из ЕУ који су дотирани, покреће питање како убрзати решење проблема индивидуалних пољопривредника. Он је и економски, али још више социјалан. Да ли ће породични пољопривредници бити у стању да увећају поседе и тако моћи да наставе живот на селу или ће егзодус пољопривредника створити истовремено мегалополисе са субпролетеријатом и села зарасла у коров? Неопходно је зауставити деобу пољопривредних парцела новим латифундистима по смешно ниским ценама.

Фондови ЕУ намењени развоју и разним облицима постоје и данас, али су мање спектакуларни него у доба Шпаније, Португалије и Грчке, а број кандидата корисника се повећао. Они су стални инструмент развојне политике Европске Уније.

Ова анализа обухвата најважније привредно-социјалне аспекте избора Европска Унија – ДА или НЕ, али оставља по страни реакцију државе Србије на судбину Косова и Метохије и, не заборавимо, исто угрожене Републике Српске.

Одбрана Косова и Метохије, као неотуђивог дела Србије, поменута у Уставу Србије следствено представља уставну обавезу Владе Србије, док је иста таква обавеза према Републици Српској по неки пут потиснута, иако је не само патриотска него и међународно-правна. Србија је једна од потписница Дејтонског уговора и има право и обавезу да гарантује његово спровођење. За оне који се двоуме Босна и Херцеговина је по том уговору: „Унија два ентитета, Републике Српске и Хрватско-Муслиманске федерације”. Утапање Републике Српске у некакву „евромуслиманију” није тим међународним актом предвиђено.

Аутор је председник Светског сабора Срба (Брисел).