Двери српске

Наше „петооктобарско“ изјашњавање за европеизацију Србије и њено придруживање Европској Унији не би никако смело заобићи озбиљну расправу о самој природи промена за које се оно залаже. Јер, често понављана насушна потреба нашег „враћања у Европу“ ставља пред нас низ значајних констатација, али и нека нимало неважна питања. На првом месту, тиме се изриче тврдња да смо досада живели изван Европе, изопштени из њених интеграционих и цивилизацијских токова. Вратити се у Европу значи интегрисати се у њен јединствени економски, политички, културни, духовни и цивилизацијски простор. Али, већ ту се отвара питање шта је то, у ствари, Европа? Шта је то, уопште, „европско“? Јесу ли то синоними за један истоветан „модел“ економије, политичког владања, друштвеног живота, културе, стваралаштва и духовности? Ако они то јесу, да ли је онда европски позив на слободу, демократију, универзализам и еманципацију, заправо, позив на модерни униформизам, једнообразност, једноликост? Или „европско“, ипак, можда допушта непосредно постојање многоврсних видова његовог манифестовања? Да су таква питања сасвим разложна сведоче бројне чињенице, које обелодањују да се после завршетка „Хладног рата“ и превазилажења постојећих идеолошких подела Европа неизбежно морала суочити с властитим унутрашњим разликама и супротностима. Тако се јасно показало да, упркос снажном интеграционом току, она још увек тачно не зна где су њене географске границе, а сам појам „Европе“ остаје у знатној мери садржински вишезначан и недовршен. Ако се томе придода непобитна чињеница да је Европа изразито плурализован политички, културни и привредни простор, онда је јасно да њена „формула“ интеграције мора бити сложена и скоро противречна: интеграција не сме да потисне или чак поништи разлике; супротно томе, њен „императив“ садржан је управо у њиховом очувању.

Стога је тек стицањем поузданих одговора на сва ова питања могуће засновати адекватну стратегију „прелажења“ тзв. посткомунистичких друштава у модерно друштво западноевропског типа, те осигурати њихово успешно интегрисање у садашњу уједињену Европу. Јасно, овде одмах треба скренути пажњу на чињеницу да таква уједињена Европа – иако оличена у Европској Унији која је несумњиво нови тип заједнице настале, пре свега, као одговор на светске изазове глобализације – ипак представља једну недовршену политичку заједницу чија „јурисдикција“ обухвата тек област спољне политике, заједничке безбедности, заштите људских права, унутрашњих послова, правосуђа и одбране. Сходно томе, остаје и надаље „нерешено“ питање европског политичког идентитета, као питање специфичне разлике у односу на друге постојеће политичке заједнице у свету. Тако, рецимо, многи угледни експерти из домена савремених европских студија с пуним правом истичу да су будућност и судбина демократије у Европи тесно повезани управо са током процеса свеколике европске интеграције. Наиме, указујући на универзална обележја демократије – гарантију слобода и права, парламентарно представништво, поделу власти и владавину права – они недвосмислено упозоравају да је овде реч само о формалним ознакама које ништа не говоре о садржинским одликама демократског поретка, његовом облику владавине, државном уређењу, организацији власти, начину социјалне интеграције или, пак, преовлађујућој политичкој култури и обичајима. Како то само значи да у Европи наднационалност није усмерена ка поништавању националног, али да она, с друге стране, не представља ни прости збир националног, овде се сасвим оправданим чини питање да ли је уопште умесно данас говорити о наднационалном као специфичном обележју Европске уније. Много ближе духу овакве „теоријске истине“ би било устврдити како питање о правој природи Уније остаје и политички и концептуално отвореним! Утолико пре што и само грађанство Уније (чији се концепт по први пут у историји заједнице уводи Уговором о Европској унији: чл. 8-8Е) остаје примарно везано за своје националне државе.

Проналажење праве мере

Све то показује на неки начин да процес придруживања Европској Унији не подразумева пуку рецепцију прописаних образаца понашања и друштвене комуникације, те усвајање таксативно наведених правила самог живота државне и друштвене заједнице. Већ сасвим обрнуто, оно оставља „отворен простор“ за проналажење праве мере и складног односа између „универзалног“ и „националног“, „глобалног“ и „локалног“, „модерног“ и „традиционалног“. Трагом оваквог увида могуће је доћи до ваљаних одговора на следећа значајна питања: Да ли преузимање европских закона и конституисања државних установа по узору на најразвијеније земље Европе имплицира поништавање или пак очување наших традиционалних вредности? Треба ли наше интегрисање у европски културни и духовни простор да искључи нашу традицију, специфичне културне обрасце, владајућа верска начела живота? Или пак управо њих треба да унесе у заједничко европско културно и духовно наслеђе које ће се надаље развијати у једном специфичном виду? Укратко, каква је стварна моћ традиције у садашњем процесу европеизације? Јесу ли наслеђени обичаји, нарав народа, те начини њиховог вредновања у стању да угрозе промене чији је циљ уклањање и обеснажење свега што чини сметњу европеизацији живота? Или су пак традиције способне да баш томе допринесу? Историјски гледано, искуство развијених западноевропских земаља показује да корените промене кроз које су пролазиле нису биле никакво разарање сопственог, али јесу биле његово осавремењавање. То, у ствари, значи да се овде традиција не преузима, нити схвата као нешто што је једном заувек дато; већ се она и изнова успоставља напорима нових генерација, како би се очувао и оснажио њен животни значај. То је и разумљиво, с обзиром на то да традиционалне установе не функционишу зато што су рационално планиране, но пре свега зато што омогућавају људима да успешно реализују своје животне потребе.

Стога је најближа истини тврдња да успешност таквих промена – било да је реч о уставу, законима или друштвеним установама – пре свега зависи од савладавања сукобљености новог са оним наслеђеним, дубоко укорењеним, „природним“… Сходно томе, чини се да би свако претварање традиције – као предаје делатне у одржавању и репродукцији идентитета човека и народа – у неделотворну и ништавну прошлост која се ни на који начин не урачунава у садашњост „чињеничног“ морало нужно довести до трагичних последица на плану људске егзистенције. Јер, у том случају људско постојање своју садашњост више не црпи из повесног, порекло постаје само „гола прошлост“, а будућност – садашњост „продужена убудуће“! А стара је истина да човек без прошлости нема идентитета; наиме, чак са психолошког становишта, стварање и одржавање идентитета личности незамисливо је без ослањања на индивидуалну прошлост. То важи, на неки начин, свакако и за један народ. Европеизација која то превиђа неће имати добре изгледе ни да утврди оно, што је већ освојила. И то директно потврђују проблеми са идентитетом у скоро свим друштвима која данас сачињавају Европску Унију, манифестујући дубоку кризу класичног националног идентитета, али у исто време и немале тешкоће у његовом реконструисању!

Још више од тога, могући „учинци“ такве „европеизације“ умногоме би подсећали на већ добро знане комунистичке идеолошке захвате на овим просторима – олако и некритичко одбацивање сваке традиције и изданака народне повести; те идентификацију с „безличном масом“ лажног универзализма, стварањем апстрактних „грађана света“ који су изгубили свој конкретни људски лик! Говорећи о националном идентитету суочавамо се, дакле, с мноштвом изазова, међу којима је свакако најважнији однос између „националног“ и „европског“ у идентитету српског, али и других народа нашег континента. У оквиру тога се отвара сложено питање: је ли овде реч о два одвојена идентитета између којих се успостављају спољашњи односи, или су пак то само посебне стране једног јединственог идентитета? У том склопу, неизоставно је преиспитивање православног дела нашег идентитета: критичко вредновање православних идеја, вредности и традиције, те одлука о њиховом месту у животу тзв. посткризног друштва. То је сасвим разумљиво, с обзиром да наглашену улогу у конституисању личног, али и колективног идентитета има управо религија, одговарајући на свој специфичан начин на пресудно човеково питање: ко сам ја и где је моје место у овом свету? А не треба ни споменути да је баш заслугом православља, као самог начина постојања, српски народ и ступио у „заједницу цивилизованих народа“ израставши у народ „озбиљног лика“, привржен својој вери и традицији, са сопственим моралним начелима и законима… Међутим, овакво поимање идентитета не подразумева било какву националну затвореност или изолованост; већ, изнад свега, отвореност ка новим идејама и идеалима посредством којих се српски народ „присаједињује“ свему ономе што је универзално добро за све народе света. Следствено томе, Срби су се – присилним или добровољним одбацивањем православља у времену владавине „југословенског социјализма“ – неизбежно морали суочити са страхотним учинцима свог нагло прекинутог историјског, културног и друштвеног континуитета! Једна од најтежих последица тога био је, несумњиво, очај кризе идентитета праћен нестанком свега онога у чему се одувек манифестовала и обнављала специфична снага српског народа. То се лако може разумети када се зна да један стварно слободан народ не може никако бити народ који је очувао „биолошку слободу“, а изгубио своје духовно призвање у историји. У условима текућег процеса европеизације и глобализације није уопште ни потребно посебно скретати пажњу на актуелност и значај овакве једне констатације!

О препрекама европеизације Србије
(учинци „тоталитарног либерализма“)

Мислим, зато, да није нимало случајно што се управо „тема“ као што је то Европска Унија и Србија, хтели ми то или не, свом силином поставља сада пред нас неодустајно тражећи свој одговор! Такав одговор има озбиљне, далекосежне и многоструко значајне импликације на нивоу целокупне егзистенцијалне ситуације човека, народа и друштвене заједнице на овом простору, али и много шире! Отуда, сматрам потпуно недопустивим и неодговорним свако неупитно и безрезервно прихватање идеје придруживања Европској Унији – као руководећег начела свеукупног мишљења и делања, алфе и омеге целине нашег живота, врхунског политичког, државног и националног циља коме неодступно стремимо – без претходног проналажења ваљаних одговора, бар на следећа питања: Да ли ми то, уистину, желимо? Који економски, политички, културни и духовни разлози стоје у основи овакве једне одлуке? Шта је у процесу придруживања Унији наш стварни државни и национални интерес, а шта није? Тачније, шта у томе доприноси унапређивању и остварењу наших виталних политичких, економских, културних и духовних потреба? Најзад, какве последице има доношење такве „животно значајне“ политичке одлуке кад је у питању сам наш државни и национални опстанак и даљи развитак?

Уверени смо, стога, да је сада преко потребно и неизоставно покретање друштвене расправе најширих размера у нас, која ће укључити све интелектуалне и духовне потенцијале јавности, све расположиве снаге критичке рефлексије, сучелити најразличитија становишта и опције, „искристалисавши“ оно што је данас најбоље и најкреативније у српском друштву – како би се достигао „степен ефикасности“ неопходан за ваљано „решавање“ овог, итекако, актуелног проблема! Таква друштвена расправа потребна је и зато, што се друштвене реформе – без којих, иначе, нема провођења економских, културних и политичких интеграционих процеса усмерених ка нашем успешном унутарњем обједињавању, а потом и укључењу у ширу јединствену европску заједницу – могу реализовати само на основу широког социјалног и политичког консензуса; што подразумева сагласност свих кључних актера – политичке и економске елите, социјалних покрета и грађана. То, заправо, значи да у самом формулисању програма придруживања Европској Унији морају узети активно учешће све наше значајне друштвене снаге, како би оно могло имати нужан демократски легитимитет. Сваки другачији пут морао би рачунати с великим препрекама и тешкоћама у успостављању демократских институција, њиховом нормалном функционисању и консолидацији. Да је то тачно потврђује постојећи феномен тзв. несигурног плурализма у нас, артикулисан кроз исцрпљеност политичке партиципације у чину гласања, осамостаљеност, саможивост и корумпираност политичких елита, те, неукорењеност и крхкост демократских тековина. А то другим речима значи да је јавност овде фактички дистанцирана од политике и, мада се може и веровати у идеал демократије, ипак веома незадовољна политиком своје земље.

Оваква друштвена расправа, отуда, директно „налаже“ и покретање неопходног, а тако ретког у нас, полемичког говора „отвореног“ за различите идејне, политичке и духовне прилазе, што повлачи за собом могућност читаве „лепезе“ различитих одговора између две крајње и међусобно супротстављене „тачке“ – Европска Унија и Србија, те Европска Унија или Србија. Сасвим друга је ствар што се тиме, фактички, прави истински „пробој“ у овдашњу владајућу политичку, интелектуалну и духовну „жабокречину“ коју одликује превага у много чему правог тоталитарног говора – тј. једног екстремно идеолошког говора „затвореног“ у себе самог, искључивог, у снажном отпору према свакој упитности, критичности и снази аргумента! Јер, непорециво је да овде данас неприкосновено „влада“ један узак круг „независних интелектуалаца“ и „аналитичара“, који чине увек исти и по правилу политички ангажовани и „партијски људи“. Јасно, ту спадају и за сва могућа питања „апсолутно компетентни“ експерти из невладиног сектора који се на прсте једне руке могу набројати, али зато у мукотрпно покренутој транзиционој друштвеној „критичкој рефлексији“ имају „апсолутни примат“, што изричито „потврђује“ и њихов ничим доведен у питање апсолутни медијски монопол. Зато су ови малобројни, но веома гласни, невладини гласноговорници постали наши прави „демократски гуруи“, чврсти заговорници апсолутног и безрезервног прихватања свих садашњих и будућих „диктата“ Европске Уније о конкретним условима нашег евентуалног „повратка у Европу“, те напоредног оштрог „лустрирања“ свих Срба који другачије од тога мисле (тј. „антимодерно, антиевропски, уско провинцијално и националистички…“) , како би „суочењем са собом самима“ могли доживети неку врсту истинског „секуларног покајања“, без кога не могу бити постављени „здрави темељи“ наше европске и цивилизоване будућности… Из овог хоризонта гледано, покретање сваке аутономне, критичке и полемичке расправе на ову „тему“ – чији је једини критеријум ваљаност и снага аргумената који се заступају – било би несумњиви „преседан“ у нашој друштвеној јавности! Јер, њоме би се у условима дубоко разједињеног, конфликтног, у много чему трибалистичког српског друштва – „изнутра“ подељеног назначеним екстремно идеолошким и политичким „захватима“ на добре и лоше, прогресивне и назадне, модернисте и традиционалисте, европејце и провинцијалце, космополите и националисте – фактички „пројавио“ наш запретени, али још неугасли саборни дух! Реч је о, иначе, данас преко потребној солидарности и заједништву утемељеном на нашем узајамном препознавању и поистовећењу, и, пре свега, заједничком осећању да припадамо једном истом културном, националном, цивилизацијском и духовном телу.

Но, уколико се тако што овде из неких разлога уопште не буде догодило остаћемо и надаље заробљеници јалове, дубоко неслободне, поданичке идеолошке свести која се овог пута само позива на западноевропске цивилизацијске вредности и тековине, док их уистину бестијално поништава и руши! А трагичне последице тога нећемо моћи да избегнемо у годинама које су пред нама…

Аутор је научни сарадник Института за европске студије у Београду.