Ми Срби, у основи, и немамо друго наслеђе осим европског у ширем, бољем и дословном смислу.

Погледајмо ту тезу са аспекта система вредности који у нашим представама подразумева европска архиидеја. Етичка и естетска основа огромног дела српског културног наслеђа директно је произишла из античког односа на коме је заснована целокупна европска цивилизација као један од најбитнијих глобалних ентитета.

Срби су партиципирали у свим процесима унутар европске цивилизације. Историја приватног живота код Срба, иако проштепана нитима словенског паганства, ни по чему не противуречи ономе што налазимо код других европских народа. Начин мишљења је у основи европски. Језик, као супстанца мишљења, такође припада кругу европских језика. Језичке реформе, језичка „експлоатација”, укорењене су у европске процесе. Није случајно да се модерно штампарство, европска тековина, одмах уградило у српску културну историју и одредило њену природу зависном од европских токова. Основне српске књиге штампане су у српским забитима, једнако као и у штампаријама Беча и Венеције. Модерна музика, модерно сликарство – не видим да ту ишта одступа од принципа на којима је утемељен европски систем класичних вредности. Све је, дакле, самеравано мерилима која су важила и за друге европске нације.

Када се ствари сагледају са историјског аспекта, код нас се, стицајем историјских околности, формирала трауматична ситуација. Наиме, у време док се код већине европских народа формирала такозвана европска самосвест, као виши ниво националне свести, углавном у периоду од петнаестог до деветнаестог века, Срби су изложени снажном утицају источњачких цивилизација, али ни тада – у оквирима Отоманског царства – овде нису замрли европско осећање и европски дух. Не умањујући значај вредностима које су стигле с источне стране – од кулинарства, елемената у архитектури, до војне организације – источњачки принцип није потиснуо европски дух, сем можда у деловима Космета, Босне и Старе Србије, где траума још траје.

Европски идеологизам

У извесном смислу постоји код нас страх од Европе; вештачки изазван страх. Народу који се налази у срцу европске цивилизације, од пада Берлинског зида стално понављају како треба да „иде у Европу”. Али тамо где би овај народ „требало да иде”, то више није простор аутентичне европске цивилизације, већ простор у којем се посустали европски дух надокнађују ултимативном американизацијом, ултимативном глобализацијом – како год да то зовемо. Тај, Европи стран модел, намеће јој се као нова идеологија.

Идеологизми нису својствени европском духу, мада су му се дешавали, али су и поражавани њим самим. У случају Срба, свеједно одакле су стизали, сви идеологизми попримали су најнижи и „најпрљавији” облик.

Данашњи европски идеологизам у Србији представља, у ствари, збир свих досадашњих идеологија и идолопоклонстава. Радикалне идеологије су азијска тековина, европском духу својствен је индивидуализам као опозиција свим идеологизмима, као својеврстан одбрамбени механизам.

Погледајмо ко би то данас у Србији, лично и персонално, да Србе „води у Европу”. Јесу ли то заиста демократе европског типа, или заиста азијатско-бољшевичке карикатуре? Јесу ли то личности чији су животи уродили истинским плодовима у чистом европском духу, или доказани и неостварени сатрапи? Јесу ли то филозофи европске идеје, или политиканти балканског типа?

Постоји још нешто. Европско католичанство у својим милитантним екскурзијама, попут крсташких похода, незаслужено се легитимишући као једини носилац европске идеје, поткопавало је наше европско самопоуздање. Уништитељ Византије, главосеча из два светска рата, међу Србима није баш оставио веродостојне препоруке да се ослобађамо инстинкта опрезности који се понекад тумачи као српска самоизолација.

(Фрагмент из дневника о роману Кућа Павловића, 1999-2002.)

Аутор је књижевник и бивши министар информисања у Влади Републике Српске.