Двери српске

Европа и ми Срби се знамо.
Ми Срби добро знамо Европу. Шта више, ми Европу одлично познајемо.

И да није ничег другог до овог затупљујућег хорског понављања како „Европа нема алтернативу“, овог медијског тоталитаризма који по свему личи на онај комунистички, нормалан човјек би морао бити против нашег уласка у оно што се зове Европска Унија.

Европа почива на папској гордости

Свети старац Јустин Ћелијски каже да су три велика пада у историји човјечанства: Адамов, Јудин и папин. Западну, секташко-новопаганску Европу, то секуларизовано, једном већ крштено па раскрштено евроамеричко човјечанство, је таквом каква данас јесте учинио папин пад, или гријех папске гордости. Дух савременог Запада је сазидан на том антихришћанском темељу.

Запад је престао да производи свеце и мудраце, каже Свети владика Николај Жички. То датира од онда од кад су му папе престале бити свеци и мудраци и постали политичари и вештаци. Пре те коби Запад је био православни и живео је Христом и борио се за Царство небеско. Али после те коби Запад је хтео да отпадне од папе, па је отпао од Христа. Тада је вид западњака за духовни свет превучен белилом, и место борбе за Царство небеско западно човечанство почело се бестидно борити за царство земаљско. Гријех папске гордости одвео је Цркву на Западу 1054. године прво у јерес Раскола, па потом у секташтво, у произвођење нових секти, протестантских, а онда и сатанистичких, у атеизам и богоборство, у раскрштавање западног дијела човјечанства. У вишевјековном богоотпадију Запад се окренуо борби с природом, усредсредио се на потчињавање природе човјеку. Окренуо се, дакле, науци која је подарила многа добра човјечанству, али и многа зла. Захваљући науци људи су себи олакшали живот, али су истовремено тиме изгубили духовну дубину и бистрину.

Западни човјек царство земаљско ствара науком и силом коју му даје наука. Али како царство земаљско не може одговорити на смисао људског постојања, тај човјек се окренуо култури и умјетности, но опет без Христа. Прво је умјетност замијенила Цркву, да би се у наше вријеме претворила у индустрију забаве и постмодернистичку деструкцију људске личности и људске заједнице. Мислим, дакле постојим, каже западни човјек кроз уста једног од својих највећих философа. Мислио ја колико хтео, ја не постојим, ако не постоји неко већи од мене који је мене и сав свет смислио, каже наш српски и васељенски светитељ равноапостолни владика Николај. И додаје: Ако Бог не постоји као интелигенција виша од мене извесно је да и ја не постојим; него сам само нека пролазна утвара, аветиња коју су вихори из прашине дигли и уобличили за тренутак, да би ме поново расули у исту прашину… Ово што он каже знао је у крајњој линији и својом вјером вјековима свједочио сваки српски сељак на брдовитом Балкану, али не и прозападни српски интелектуалац. Тако је овдје било све док комесар није рекао да Бога више нема и да ће се у будућности, што каже Ћопићев Николетина Бурсаћ, брда орати карактером.

Царство земаљско

Човјек Запада и дан-данас, јаче него икад раније, одбија да иде к небу и на небо. У жељи за ниском насладом он злоупотребљава чула којима га је Бог обдарио. Земља сам и хоћу у земљу, исповиједа он свакодневно. Од хуманизма, преко разних –изама, преко инквизиција, колонијалних освајања, крвавих револуција и великих свјетских поклања и ископања, стварајући царство земаљско (преко туђих леђа и на туђи рачун, углавном) и нову кулу вавилонску, он је најзад стигао до глобализације и покушаја стварања Свјетске владе, до разних билдербершких клубова, ММФ-ова, Трилатерала и сличних организација које штите интересе крупног капитала. Стигао јe тако у својој грамзивости до идеје о савршеном потрошачу, човјеку мувљег памћења и памети, како га прецизно назива митрополит Амфилохије. Стигао је до (бого)отуђења, до прустовског трагања за изгубљеним временом, до крика и бијеса, до човјека без својстава, до очаја и тупе равнодушности, до преображаја у Кафкиног Грегора Самсу, човјека-бубу изврнуту на леђа која беспомоћно млатара ножицама и коме је од чињенице да је постао животиња већи проблем што ће закаснити на посао. Умри млад, буди лијеп леш, поручивали су половином двадесетог вијека западни идоли својим обожаватељима. Све у име слободе и уз потискивање истине да слобода подразумијева и одговорност, како према себи тако и према другима. Све нам је дозвољено, али нам није све на корист, опомиње апостол Павле, али западног човјека то више суштински не интересује. Тако разорен, тако духовно унакажен, западни човјек на размеђу другог и трећег миленијума иде у ново саморазарање, у нови духовни суицид звани постмодернистичка деструкција. А како и не би кад је његов највећи модерни философ Ниче јавно исповиједио Антихриста.

И папа је све то гледао и гледа, али није одустајао и не одустаје. Умјесто да се покаје и западне народе приведе новом покајању и новом крштењу, он је на Првом ватиканском концилу 1870. године свијету обзнанио догмат о папској непогрешивости. Наредне 1871. године Фјодор Михајлович Достојевски је у Злим дусима овако објаснио доношење тог догмата: Римски католицизам већ није хришћанство. Рим проповиједа Христа, Који је подлегао трећем ђаволовом искушењу; и објављујући цијеломе свијету да се Христос без царства земаљског на земљи одржати не може. Католицизам је тим самим прогласио Антихриста и тиме погубио сав западни свијет.

А 1873. у Дневнику исто то он каже овако: Идеју римског светог господарства Католичка Црква је уздигла изнад правде и Бога. С тим циљем је и прогласила непогрешивост вође свог, и то прогласила онда када је већ у Рим куцала и улазила свјетска власт… (…) Црква Католичка ту своју власт низашта, никада и никоме уступити неће и прије ће пристати да сасвим пропадне хришћанство, него да свјетско царство Цркве пропадне.

Његов кнез Мишкин у роману Идиот о томе каже и ово: По мом мишљењу, римски католицизам шта више и није вјера, већ одлучно продужење Западне Римске Империје, и у њему је све потчињено тој мисли, почињући од вјере. Папа је зграбио земљу, земаљски престо и узео мач; и од тог времена све тако и иде. Само су мачу додали лаж, лукавство, обману, фанатизам, сујевјерје, злочин; титрали су се са најсветијим, најискренијим, најпростодушнијим, најплеменитијим осјећањима народа; све, све су давали за новац, за ниску земаљску власт. И није ли то учење Антихриста? (…) Атеизам је од њих изишао, из самог римског католицизма. (…) Он се учврстио из одвратности према њима; он је пород њихове лажи и њихове духовне немоћи!

И зар је онда чудо што је штампа недавно, 16. јануара ове године, пренијела „Ројтерсову“ информацију о томе како су се професори и студенти римског универзитета „Ла Сапиенца“ успротивили намјери папе Бенедикта да посјети ту елитну државну високошколску установу, коју је, да би иронија била потпуна, прије 705 година основао сам римски понтифекс. Јер, папа је за њих назадни теолог који ставља религију испред науке. Мислим да папина посјета није добра ствар пошто науци није потребна религија. Универзитет је отворен сваком облику мисли али религији није, изјавио је један од потписника петиције, професор информатике Андреа Стербини. И зар онда није најлогичнија ствар повика овдашњих европејаца на нашу Православну Цркву која се по њима превише мијеша у политику, која хоће да „клерикализује“ друштво, да створи православну џамахирију, која „не зна“ да Бог и компјутери не могу заједно, која „не зна“ да се с гуслама не може у Европу…

Коме припада 21. век?

Осамнаести вијек је по владици Николају био вијек Пилата. Да, то је вијек Француске револуције која је својом стихијом кренула на Гетсиманску башту да ухапси Сина Божијег; и вијек њихових енциклопедиста који су као и Понтије Пилат Христу поставили питање: шта је истина? А Христос, наравно, није одговорио, јер Он Који је Пут, Истина и Живот није шта већ Ко, није ствар нити философски систем, производ разних западноевропских –изама, већ савршена личност – Богочовјек! Деветнаести вијек је, каже владика Николај, био Кајафин. Да, у том вијеку је западни првосвештеник обзнанио догмат о сопственој непогрешивости и тиме поновио оно што је јеврејски првосвештеник казао кад је Христа осудио на Распеће. А двадесети је, вели Свети владика Жички, вијек Синедриона састављеног од Јуда крштених и Јуда некрштених. Тај Синедрион је прогласио да је Христос мртав за навек и да није васкрсао.

Може ли по тој логици двадесет и први вијек бити вијек Васкрсења? Може, јер се Васкрсење већ догађа и у српском и у руском народу. Хоћете доказ? Ево доказа: Црква је васкрсла и у српском и у руском народу. А и руска држава васкрсава. Владимир Путин прије неколико мјесеци рече да Русија има два пријатеља: Православље и атомску енергију. Солжењицин је то ново уздизање руске државе недавно оцијенио добрим почетком, али је и упозорио да је то још далеко од руског идеала. Но, какви би ми били Православци ако не би тврдо вјеровали у снагу и дубину православне Русије? А васкрснуће и српска држава, уколико се буде обнављала на својим православним немањићким темељима. На темељима светих Немањића, што су седам кула гроша и дуката потрошили, не на наџаке и на буздоване и добријем коњ’ма на рахтове, већ на зидање христоликих темеља српског народа и српске државе. Послије слома Југославије, која је по свему била творевина духа раскрштеног западног човјечанства и која је тим својим духом позобала три милиона српских глава, ти темељи су једино што нам је остало, што није заблуда, што сија светошћу живота, јер из њих сија неупрљани и неоскврњени лик Христа Богочовјека. Зато, што каже старац Јустин Ћелијски, треба закључати чула да кроз њих не уђе у тело наше дух Европе. Или, још прецизније: ми као народ морамо из тијела нашег одстранити дух раскрштене Европе. Морамо, ако хоћемо да и даље будемо Срби. Морамо се вратити нашој светосавско-косовској духовној вертикали која нас једино чини слободним људима и слободним Божјим народом.

Постоји ли алтернатива?

Како да то учинимо?
Говорити, дакле, о духу савременог европејства, а под тим не подразумијевати антихришћански дух и антихришћанске намјере вођа евроамеричког раскрштеног човјечанства, није могуће. Зато чујте и згрозите се на ријечи оснивача ЦИА-е и њеног првог директора Алена Далса: Употребићемо све што имамо, све злато, сва материјална средства и блага на обмањивање и затупљивање људи. Људски мозак и свијест људи може да се мијења. Посијавши на том пољу хаос, ми ћемо им непримијетно замијенити животне вриједности фалсификатима и натјерати их да вјерују у те вриједности. Тако ћемо наћи своје истомишљенике, своје помоћнике и савезнике у самој Русији. Тако ће се из епизоде у епизоду одигравати грандиозна, по својим размјерама, трагедија погибије најнепокорнијег народа на земљи, трагедија коначног и неповратног ишчезавања његове самосвијести… Књижевност, позоришне представе, филмови – сви ће они приказивати и величати најнижа људска осјећања. Ми ћемо свим средствима подржавати и уздизати такве умјетнике, који ће почети да усађују и утискују у свијест људи култ секса, насиља, садизма, издаје – једном ријечју, сваког неморала. У државним управама створићемо хаос и неред.

Поштење и честитост ће се исмијавати и неће никоме бити потребни, постаће траг прошлости. Вјешто и непримијетно ћемо усађивати безобзирност, дрскост, лаж и обману, пијанство и наркоманију, животињски страх од других људи, бестидност, издају, шовинизам и мржњу међу народима.

На тај начин ћемо слабити морал покољења, која тек стасавају. Ангажоваћемо се око људи већ од дјечјег узраста, младалачких година, увијек ћемо акценат стављати на омладину, почећемо да је кваримо, учимо неморалу и разврату. Направићемо од њих шпијуне и космополите. Ето тако ћемо све учинити (подвлачења у цитату – Р. В).

Не говори ли то сама звијер из бездана? Иако се ове ријечи, као што видимо, односе на Русију, нијесмо ли све ово гледали у протеклих двадесетак година рођеним очима у нашем најближем окружењу? Шта нам то даље говори? Говори нам да они Србе и Србију доживљавају балканским Русима и балканском Русијом! Сви, сви у нашем окружењу су се поклонили том њиховом духу, неко потпуно а неко бар привидно, али Срби и Руси, упркос свему што су преживјели и преживљавају – јок! Аутор савремене америчке спољнополитичке доктрине, Џорџ Кенан, је још 1948. године овако дефинисао америчку спољну политику: Ми имамо око 50% свјетског богатства, а само 6,3% становништва… У оваквој ситуацији, не можемо избјећи завист и презир других. Наш највећи задатак у наредном периоду је да осмислимо облик односа који ће нам омогућити да задржимо ову несразмјерну позицију (подв. – Р. В)._ Да бисмо то остварили, морамо се ослободити свих сентименталности и сањарења и сву пажњу усредсредити на непосредне циљеве Америке… Требало би престати расправљати о нејасним и… нестварним циљевима попут људских права, побољшања животног стандарда и демократизације. Ускоро ћемо морати наступити непосредно с позиције силе. Стога, што нам такве идеалистичке пароле мање сметају, то боље._

Како, дакле, да се одупремо таквим намјерама и опстанемо? Ево како. Одупријећемо се и опстаћемо следујући Богу и прецима, Светом Сави и свима светима из рода нашега светосавскога. И они су имали исте и сличне проблеме са Западом, па су опстали. Како? Онако како нас данас учи наш Свети патријарх Павле. Кад се човек роди, вели он, цео свет се радује, а само он плаче. Али треба да живи тако да, кад умре, цео свет плаче, а само он се радује. То треба да је наш једини идеал, јер је то једини прави српски став у коме је сабрано све велико из наше прошлости, садашњости и будућности. Живот по Јеванђељу, дакле, то је тај идеал. То је формула нашег опстајања и смисао нашег историјског постојања. Зато тај идеал треба уградити у све поре друштвеног живота: у образовање и науку, у законодавство и политику, у економију и социјалну политику, у војску и полицију, свуда, баш свуда – од вртића до универзитета, од комуналног предузећа до академије наука и умјетности. Зато, бјеж’ у цркву Краљевићу Марко! Крстимо се и прекрстимо се и поклонимо се Христу Васкрсломе и Његовом угоднику Светом Сави Српскоме који је знао да смо запад истоку и исток западу. И да због тога, по ријечи владике Николаја, морамо бити изнад истока и запада. Тако дакле, и никако другачије. Да и ми, поучени примјером славних Немањића, стварамо нашу српску државу утемељену на Божјој љубави и Божјој правди, на светом хришћанском моралу који је изнад сваког другог морала.

« претходна - наредна »