Двери српске

ИЗМЕЂУ ПЛУТОКРАТИЈЕ И КИНОВИЈЕ

„Синови србског народа лутали су по западном мраку да се науче како треба имовинске ствари решити на земљи, тј. оно што су давно њихови ђедови и прађедови решили боље него ико: средњим системом; лутали су и вратили се збуњени и јаросно завађени међу собом око тога као и народи на Западу”.

Свети Владика Николај Српски,
Српски народ као Теодул

ГЛАВА ПРВА: Прва хришћанска киновија у Јерусалиму

Питаo си ме, Теодуле, о киновији-општежићу првих хришћана у Јерусалиму; чиме се та киновија држала и да ли би се она могла опет установити међу људима?

Пре свега отворимо Дела Апостолска и прочитајмо шта стоји о томе написано у II и IV глави. А сви који вјероваше бијаху заједно, и имаху све заједно. И течевину и имање продаваху и раздаваху свима као што кo требаше. И сваки дан бејаху једнако једнодушно у цркви, ломљаху хлеб по кућама, и примаху храну с радошћу и у простоти срца хвалећи Бога. А у народа који вjерова бјеше једно срце и једна душа, и ниједан не говораше за имање своје да је његово, него им све бјеше заједничко. И Апостоли с великом силом свједочаху Воскресеније Господа Исуса Христа.

Тако пише у II глави, а у IV овако: И благодат велика бјеше на свима њима. Јер ниједан међу њима не бјеше сиромашан, јер колико их год бјеше који имају њиве или куће продаваху и доношаху новац што узимаху за то, и метаху пред ноге апостолима, и даваше се свакоме како што требаше.

Онда се наводе два примера таквог уопштавања имовине. Једно је пример искрености и поштења, а друго пример неискрености и непоштења. Први пример: Варнава имадијаше њиву и продавши је донесе новац и метну апостолима пред ноге. То је доцније знаменити апостол Варнава (син утехе), рођак и сатрудник апостола Павла.

Други пример: Неки човек по имену Ананија са својом женом Сапфиром такође продаде своје имање, али сакри део новца, и само део од узете цене предаде апостолима. Апостол Петар тада изобличи Ананију и рече му: Ананија, зашто напуни сатана срце твоје да слажеш Духу Светоме и сакријеш од новца што узе за њиву? Кад је била у тебе, не бјеше ли твоја? И кад је продаде не бјеше ли у твојој власти? Зашто си дакле такову ствар метнуо у срце твоје? Људима ниjeси слагао него Богу. И када Ананија чу ове речи паде мртав. По том и жена његова, саучесница у лажи и непоштењу, такође паде и издахну.

Потребно је још, Теодуле, да прочитамо и почетак главе VI Дела Апостолских да би добили јасну слику комуног, киновијског живота првих хришћана. Ту стоји написано како Грци дигоше вику на Јевреје што се њихове удовице заборављаху када се дељаше храна сваки дан. Чувши овај протест апостоли сазваше верне и рекоше: Није прилично нама да оставимо ријеч Божју па да служимо око трпезе. Него нађите, браћо, седам поштијених људи, пуних Духа Светога и мудрости, које ћемо поставити над овим послом. А ми ћемо у молитви и служби остати. Тај предлог би угодан свима и усвојен од свију. И изабраше седам службеника, ђакона на челу са Стефаном и престављаше их апостолима. А апостоли помолише се Богу и метнуше руке на њих.

Тако се, не без извесних тешкоћа, уређивало право хришћанско општежиће-киновија пре 19. векова. Из ових кратких описа првог хришћанског општежића пет ствари су нам потпуно јасне и то:

1) Да је имовина првих хришћана уопштавана драговољно и слободно, без икаквог спољног притиска и присиљавања.
2) Да су земаљску имовину уопштавали људи који су имали једно срце и једну душу и једну веру и једну наду, људи за које је земаљска имовина споредан и мален значај, пошто су они полагали главну бригу око исправљања своје душе, свога карактера, угађања Богу и задобијања Царства Небескога.
3) Да је свак полагао своју имовину пред ноге светих Божјих људи; дакле, не економских вештака и специјалиста, него апостола, најсветијих и најпоштенијих и најправеднијих људи, којима је главни посао био неземаљски, тј. објављивање оног света и Васкрсења Христова из мртвих и припремања људи за онај свет.
4) Да су при том првом покушају комунистичког уређења друштва једни људи показали поштени и искрени (као Варнава), а други непоштени и неискрени (Ананија и Сапфира), и
5) Да су у том првом општежићу или киновији поред неповерења једних јавило још и неповерење и протест других поводом неједнаког подељивања хране и других намирница због расних разлика (Грци и Јевреји).

У тој првој киновији хришћанској ми уочавамо, дакле, три позитивне и две негативне или разорне особине. Позитивне су:

1) Апостоли или свети људи, крајње несебични и за земљу непривезани, држе врховну управу над том киновијом.
2)Киновија или општежиће уређује се потпуно драговољно од стране оних који се одричу земаљског царства и брину о небеском.
3)Потпуно поверење у апостоле свих улагача својине у комуну.

Негативне су особине:

1)Лаж због себичности
2)Бунт и неповерење због неједнакости издржавања улагача.

Према томе закључујемо, на основу тога древног искуства и покушаја, да се једно киновијски засновано друштво може идеално уредити и без потреса одржати само под три услова:

1)Да су сви чланови тога друштва једног и истог верског убеђења и одушевљења за Небеско Царство.
2)Да су једнаког часног и искреног карактера, и
3)Да су једне и исте расе или народности.

Припадници прве хришћанске комуне били су истина једног и истог верског убеђења, али нису сви били подједнако зрелог и јаког карактера нити једне и исте расе и народности. Ово последње двоје стварало је дисхармонију у тој идеалној заједници.

Но та комуна, киновија, првих година хришћанске епохе није осујећена и прекраћена толико због повремене унутрашње дисхармоније, нити непоштења и незадовољстава појединаца, колико због спољне судбе Христове Цркве. Не може се тачно рећи докле је она трајала у Јерусалиму, али је јасно из описа тадашњих догађаја у Делима Апостолским да су спољашњи узроци утицали на њено слабљење и њен престанак. А ти спољашњи узроци су гоњење хришћана најпре од Јевреја, а потом и од Римљана. Као и што стоји написано мало даље: А у тај дан, то јест када архиђакон Стефан би убијен, настаде велико гоњење на цркву у Јерусалиму, и сви се расијаше по крајевима Јудејским и Самаријским, осим апостола. Потом се и већина апостола разиђе по свету на проповед Евангелија.

Оволико је записано и оволико се зна о првој имовинској комуни хришћанског света. Но и такву комуну нити је Христос нарочито проповедао нити су је апостоли наглашавали и препоручивали као неопходни и једини облик имовинског и друштвеног слоја и спасења људског. Нити је та комуна постала из бучних савремених гесала: да се тобож задовољи друштвена правда или да се сви људи уравнају и изједначе у правима, дужностима и земаљским задовољствима. Него су биле следеће побуде: ослободити се што је могуће више земаљских брига да би се човек могао више предати молитви и слављењу Бога, а потом радост што чешћег састајања и општења са вернима, и најзад радост имућних у помагању потребитих. Јер је очигледна и веома оригинална црта ове комуне да су њу створили имућни људи а не сиромаси, да она, дакле, није резултат борбе пролетера против богаташа него плод хришћанског одушевљења за Царство небеско и љубави према Христу и ближњима.

ГЛАВА ДРУГА: Монашке киновије

Триста година трајало је оштро гоњење Цркве, с малим предахом и прекидом. У току тога времена вернима је било немогуће обновити општежиће или киновију по примеру првих хришћана у Јерусалиму. Јер је било опасно по хришћане да се и повремено скупљају ради Причешћа и ради Агапија (Вечера љубави), а куд и камо више ако би постојано живели у комуни. Но срце многих верних чезнуло је за заједничким животом, за постојањем заједнице браће, Бога ради и братства ради.

Тек почетком четвртог столећа ослобађа се Црква од незнабожачког гоњења и тираније. И одмах се почињу јављати монашке дружине широм хришћанског света од Египта до Ирске и Шкотске. Почињао је обично један човек, као матица, који је својом светлошћу привлачио к себи друге. Многи су уновчавали своју имовину, долазили у пустиње, у шуму, или на острво, и полагали што су доносили пред ноге таквога светога човека као негда јерусалимски хришћани пред ноге апостола. Тако је настајао заједнички или киновијски живот. Заједница се састојала у заједничком труду, заједничкој молитви и заједничкој трпези. Но не свуда и не увек у истој мери и на исти начин.

Облици живота ових монашких дружина врло су разнолики. Али два су облика најпознатија, и то она која су преживела многа столећа и одржала се до данас. Прво је потпуна киновија и савршена комуна, и по месту и по труду и по молитви и по трпези. Све уједно и све заједно. Таква је била киновија Светог Теодосија код Јерусалима, а по њеном угледу и многе друге по целом свету. Други облик су такозвани скитови, у којима се заједница показивала у заједничком месту, у једној заједничкој управи, једним и истим правилима живота, и заједничкој трпези, и то само после Причешћа суботом и недељом. Осталих пет дана монаси су проводили у својим посебним колибама ближим или даљим од заједничке цркве, са посебним трудом, посебним молитвама и посебном трпезом. Најстарији скит се спомиње у Египту.

И киновије и скитови одржали су се у православном свету до наших дана у пуној мери у Светој Гори и у Русији, а у мањој мери по другим православним земљама на Истоку, на Балкану, или по православним насељима на Западу. Један велики број ових манастира подигнут је пожртвовањем појединих православних владара и владарки и велможа или других имућних људи и жена задужбинара, од којих су се неки и сами као монаси односно монахиње у тим својим задужбинама до смрти подвизавали. Други манастири опет установљени су од стране побожних људи и жена или пак прилозима свих оних који су у дотичним светињама добили исцељење од болести и утеху у жалости. У наше време сви ти манастири одржавају се и издржаваају колективним трудом монаха или монахиња који у њима живе.

У старо време у египатским и палестинским манастирима живело је по две, три, пет па и десет хиљада монаха, а и у нашем столећу толики број монаха могао се наћи у манастирима Свете Горе и Русије. Број монаха у осталим манастирима по православним земљама час је растао од десетина на стотине, час опет је падао на десетине и ниже. То је зависило како од духа времена тако и од спољних околности.

Заиста, Теодуле, за велико је дивљење како се киновијски или општежитељни строј живота одржао у хришћанском свету по манастирима кроз толике векове историје, рецимо округло шеснаест столећа. Када би се могло израчунати колико је људских бића, мушких и женских, провело свој живот у манастирским комунама кроз шеснаест минулих столећа, извесно би тај број изнео много милиона. Дакле, много милиона људских бића, по свесном и драговољном опредељењу оставило је светски строј живота и повукло се у киновије манастирске, да у комуни са лицима често сасвим несродним по крви или језику или пореклу проводе свој земаљски век или оставе своје кости у костурницама монашким. Шта је нагнало свет на такав живот? Ако неко каже: Домаћа сиромаштина, тражење хлеба и ухљебија, ми ћемо их подсетити да су се и многи цареви, кнежеви, већи и мањи аристократи одлучивали на такав живот. Ако ли неко каже: Па ти монаси и били су све сама аристократија, ми ћемо набројати много примера сиромашних људи, тежака, занатлија, говедара и овчара, сиромашних девојака и удовица, које су такође оставиле свет, отишле међу зидове манастирских комуна и тамо окончале свој земни век. Прослављени владар заједно са говедарима, велики аристократи заједно са пастирима, знаменити генерали заједно са војним шкартовима, високе даме заједно са својим слушкињама, врло учени књижевни људи заједно са полуписменим и неписменим, Грци са Мисирцима, Арапи са Јеврејима, Руси са Румунима, Бугари са Србима. Такво друштво знојило се на истој њиви, молило пред истим олтаром, ручавало за истом трпезом, покоравало једној и истој вољи, вољи манастирског старешине. А овај старешина није био нити смео бити старешина у светском смислу старешинства, господства и својевољности. Не, него духовни отац, односно духовна мати свих житеља манастирске киновије.

Јасно је, дакле, да побуде тих многих милиона људских бића не треба тражити споља него унутра, не у спољашњим околностима њиховог живота него у души и срцу: у вери, убеђењу, осећајима и наклоностима. Ти велиш: у разочараности овим светом, а ја додајем: и у очараности оним светом. Јер само разочарење овим светом најчешће води самоубиству, а не у манастир. Очараност пак оним светом и животом, небесним и бесмртним, спасавала је све те милионе људских бића од самоубиства и упућивала их у манастир на подвиг и припрему за живот после смрти, за чаробно царство Христово, непролазно и вечно, и за радост рајску у светлости небеске љубави. Спасавала онда, спасава и данас.

Из овог суморног и сасвим кратког описа монашких киновија од почетка IV века па на даље до данас, ти се, Теодуле, можеш уверити да прва хришћанска комуна у Јерусалиму није као дуга на небесима блеснула па брзо ишчезла да се никад више не понови. Не, него је она обнављана, управо заснивана на истој вери са истим побудама и са истим одушевљењем али само у другачијем облику по васцелом хришћанском свету с краја у крај кугле земљине у виду монашких киновија, односно манастирских комуна.

Оно што је свети Лука записао о Јерусалимској комуни у првом хришћанском столећу, можемо ми посматрајући монашке комуне и у нашем двадесетом веку поновити и рећи: А сви који вјероваше бијаху заједно, и имаху све заједно. И благодат велика бјеше на свима њима, јер ниједан међу њима не бјеше сиромашан, јер колико их год бјеше који имадијаху њиве или куће продаваху и доношаху новац што узимаху за то, и метаху пред ноге апостолима, сада настојитељима манастира и даваше се свакоме како ко потребоваше.

ГЛАВА ТРЕЋА: Одлике и разлике разних комуна

Све за душу, душу ни за шта. Ово хришћанско гесло објашњава постанак оне прве хришћанске комуне у Јерусалиму, као и постанак и одржавање монашких комуна до данашњих времена. Земаљска имовина за чланове тих комуна није била никаква предност сама по себи, још мање циљ човечјих највиших тежњи и напора, него само помоћно средство за спасење душе и достигнуће царства небескога.

Христове речи у оцени душе и имовине имале су пресудан значај кроз све векове и за све искрено верујуће хришћане. А Христос је рекао: Шта помаже човеку да цео свет задобије а душу своју оштети? Или оно што рече богатом младићу:_ Ако хоћеш савршен бити, иди и продај све што имаш и раздај сиромасима па хајде за мном._ Или пак оно у Проповеди на гори: Не сабирајте себи блага на земљи, него сабирајте блага на небу, где ни мољац ни рђа не квари и где лупежи не поткопавају и не краду. Јер гдје је ваше благо, ондје ће бити и срце ваше. Или пак још и оно: Иштите најпре царства Божјега и правде његове и ово ће (то јест све телесно и земаљско) вам се додати. Много још све у овом истом духу и смислу.

Визија царства небеснога, вечнога и непролазнога, и помисао на блиску смрт – то су два моћна чиниоца у души правих следбеника Христових, који су одређивали и увек одређују цену свега земаљског блага и земаљског уживања. И та цена је врло ниска. Јер по речи апостолској, свијет пролази и жеља његова, а који твори вољу Божју остаје до вијека. Онај који се богати земљом а не брине се о души нити помишља на неизбежну смрт, изненадно умире, и сви сујетни глупи планови с њим пропадају. Прочитај причу Христову о безумном богаташу, кога је смрт изненадила усред његових планова о богаћењу и уживању, причу која се завршава овим речима: Тако бива ономе који тече благо, а не богати се Богом.

Важно је, дакле, богатити се Богом, а не земљом и новцем и стоком. Важно је бринути се више о души него о телу. Важно је веровати Христу и од Њега, који је сишао с неба од Оца, сазнати да по смрти тела душа одлази на суд Божији да прими плату према делима својим. Важно је сећати се смрти непрестано, и очекивати излазак из овога света. Важно је припремити се сваки дан за достојног житеља и грађанина онога небесног света. Важан је онај свет који остаје, а не овај који престаје. Важан је онај живот који не зна за смрт, а не овај који смрт сваки дан и сваки час пустоши. Важно је оно што је скупо, а не оно што је јефтино. Зато је речено за све оне који презреше благо и уживање овога света, за мученике који ради небесног царства пострадаше – дадоше јефтино за скупо, и пролазно за непролазно, смртно за бесмртно.

О, Теодуле, налазиш ли ти да је тешко било укомунити ону земаљску имовину онима који су сазнали шта је важно, а шта неважно, и који су ставили душу изнад тела и царство небеско изнад земаљског? Ни најмање. Не само да им није било тешко укомунити своју имовину, него им није било тешко ни растати се са својим телом, ради спасења душе своје и задобијања вечног живота и царства. Ово последње доказује нам безбројни примери хришћанских мученика који су с песмом ходили на губилишта, под мач, у огањ или пред зверове.

Зар је тешко одраслом пилету у љуски прокљувати љуску од јајета очараном светлошћу сунчаном и изаћи из своје телесне тамнице? Или зар је тешко развијеном лептиру у гусеници напустити тескобну гусеницу и узлетети? Исто је тако лако, и далеко лакше, свесној и зрелој души човечијој напустити горе која позна боље.

Сасвим је другачије са човеком који нема визију небеснога света и који не помишља на своју блиску смрт. Он је као пиле у зачетку, окружено тамом, или као лептир у гусеници, коме крила још нису порасла. Он је сав погружен у земљу и гледа само што је на земљи. Нити њега мучи избор између царства земаљског и царства небесног. Јер као незрео и неразвијен он није у стању ни да назире царство небеско. Он је сав потопљен грубим и непредвидивим флуидом историје. За њега је смрт ужас, и он у ужасу гура смрт од себе свом снагом или бежи од ње, наивно верујући да смрт може одгурнути или од ње побећи.

Ми смо видели да су иницијативу за остварење комуне или општежића у цркви Јерусалимској узели имућни људи и то потпуно драговољно и неприсиљено, јер се каже: Колико их год бијаше који имадајаху њиве или куће, продаваху и стављаху новац пред ноге апостолима. Дакле, они који су имали, они су и давали и уопштавали своје имање ради сиромашне браће своје. А да су то чинили драговољно и неприсиљено доказују речи апостола Петра Ананији: Кад је била у тебе, (њива) не бјеше ли твоја? И кад је продаде не бјеше ли у твојој власти?

Запамти, дакле, Теодуле, ове две значајне одлике хришћанске комуне или киновије у првим годинама хришћанске историје. Прва је одлика да су њу створили имућни људи, а друга је да су је они створили драговољно, слободно и неприсиљено. Ово је важно да знаш ради упоређења оне свете комуне са другим комунама којегде по свету, без сакралног обележја, створеним бунтом, крвљу и насиљем. Запамти још да се ни најидеалнија комуна не одржава без тешкоћа, без већих или мањих искушења. Видели смо да се и она прва идеална хришћанска комуна морала борити против две невоље: против себичности и непоштења неких својих чланова, и против неповерења и незадовољства других. Те исте две невоље искрсавале су и у манастирским киновијама, искрсавају и данас. Но, дух вере и наде у будући живот, дух страха од Бога и љубави према браћи, дух који је трпљењем побеђивао, успевао је да смањи и отклони те невоље. Те две главне невоље главна су зла у насилно створеним, безверним комунама – себично непоштење и неповерење с незадовољством. Као два отровна црва они трују и разједају друштвени слој такве комуне. И потпуно ће га отровати и разјести, пошто против та два зла нема лека изван вере. Јер где нема страха Божјега, ни вере и наде у будући живот и Суд, а најмање братске љубави, ту нема ни узде да обузда та два зла, нити лека да их излечи.

« претходна - наредна »