Двери српске

Још из средњошколске лектире памтим реченицу из ремек-дела Дервиш и смрт: ”… четрдесет ми је година, ружно доба: човјек је још млад да не би имао жеља, а већ стар да их остварује.’’ Тих осамдесетих чинило нам се, као и свим тинејџерима, да време стоји те да је пета деценија нашег живота читаву вечност далеко од нас. Годинама касније, схватили смо нешто: иако смо тада испред школе жицкали за ужину и маштали да једног дана купимо половног фићу, били смо најбогатији: имали смо осећај да је читав живот пред нама!
Данас је моја генерација достигла животно подне и некако уморно и са страхом гледа у магловиту будућност, чекајући да је с вечерњег неба судбине обасјају жуте европске звездице. Кад кажем ”моја генерација”, наравно, не мислим прецизно на једно годиште из средине шездесетих, већ на шири генерацијски опсег: почев од оних ”из педесет и неке” што су се, уз логорску ватру, својим кардио-васкуларним потенцијалом клели у верност поретку и поручивали његовим владарима да Рачунају на њих, па све до оних рођених неколико година пре смрти ”највећег сина наших народа и народности”. Његов одлазак деца су запамтила као општи плач: плакало је небо, планине и шуме, плакале су птице, цвеће, цела земља, а најболније и најтужније њихова Србија. Дакле, кад кажем моја генерација, мислим шире, на тог** Новог евросрпског Човека** мога рода и нараштаја, то упоришно биће европских интеграција; све анализе и истраживања показују да је управо тај човек најтврђе подржао Европу и од ње направио Апсолут. Али како се десило да се један титоизмом заражен и животне жеље препун тинејџер у својим средњим годинама конвертује у еврофундаменталисту, пошто је схватио да је ”одвећ стар” да би могао остварити жеље?

Моја генерација васпитавана је у атеистичком, југословенском и марксистичком духу. Одбацивање Бога и хришћанства, раскид с монархистичком и равногорском традицијом те презир према приватној имовини и иницијативи чинили су идеолошке темеље нове религије коју су нам проповедали. Од нас су тражили да обожавамо култ прогреса и будућности, да верујемо у новог Месију, тог интернационалног Човека пролетера, који незадрживо граби ка Комунизму – обећаној земљи где ”свако ради колико може, а узима колико му треба”. Током школовања бомбардовали су нас историјатом Другог светског рата и партизанима, као и заветним догађајем, револуцијом, и мисионарством авангарде радничке класе, од чијег појављивања почиње да се мери наше време. Ово идеолошко, једноумно образовање стално је поткрепљивано уверавањем да живимо у богатој и срећној држави чије се границе пружају све докле има братства и јединства, и у којој је слободни радни човек у своје руке преузео све. Од нас се само тражило да завршимо школе и да ни о чему више не мислимо – друштво је ту да се за све побрине. Ми смо омладина са слета, учена да је априорно у праву само зато што је млада и што на њој свет и држава остају. Кад се једног дана будемо запошљавали, треба да нађемо фирму ”у којој се ништа не ради, а у којој је велика плата”. Тада ће само одабрани, који покажу најбоље резултате и који због тога постану чланови партије, моћи да руководе (оно што нам нису говорили, а што смо јасно знали, било је да ће нам директор сигурно бити Црногорац!). Од преостале већине тражила се само чврста вера у тековине НОБ-а и у социјалистичко самоуправљање. Зашто би неко искакао из воза који јури у просвећену Утопију?

Моја генерација није у потпуности прихватила овакав идеолошки одгој, као што је то урадила генерација наших очева, и није показала искључивост према алтернативном образовању. Наслућивали смо некако да је мантра коју су нам стално износили, понављајући патетичне фразе, била неискрена. Бежали смо од њене усиљене, лажне тежине. И, како то обично бива, одговоре смо тражили на другој, заводљивој и животнијој страни света. Тако смо, живећи као да лебдимо над сопственом земљом, у тренутном историјском предаху у сукобу Истока и Запада, постали обожаваоци и конзументи опојне западне популарне културе. Сакупљали смо празне лименке ”кока-коле” и тврде паклице ”марлбора”, лепили по зидовима својих соба постере Стонса и Пистолса, гужвали се по возовима до Трста због ”левиски” и ”старки”, на часовима кришом читали ”Загора” и ”Алана Форда”, гурали се у редовима да купимо карте за Бриљантин и навијали за онај чувени тим из Ливерпула: Киген-Тошак-Мекдермот. Кад данас размишљам о томе, мислим да је сасвим људски што је моја генерација, одбацујући патетични партизански мит, сходно нашем тадашњем узрасту и духу времена, прихватила један нови, модерни мит: мит о Западу као царству слободе у џиновском шљаштећем мегамаркету. Не схватајући да лебдимо кроз меки историјски вакуум, и да се таква геополитичка подела може догодити само Једном и само Тада, и прилагођавајући се, због бољег живота, општој хипокризији оваплоћеној у полтронском култу лажног Југословена, лажног левичара и лажног бравара, трајно смо пропустили шансу да се темељно и дубински приближимо изворним западним вредностима. Без храбрости и без воље да се сусретне с том заветном вертикалом Гете-Хегел, око које се концентрисао мислећи западни свет, моја генерација пливала је по површини западног живота. Такмичили смо се ко ће више пута да иде на море током распуста и ко ће више да путује на Запад да би тамо шопинговао. Дуго смо, попут ноја, држали главу у песку и гајили илузију благостања током тих неисторијских ”златних осамдесетих”, кад смо заувек изгубили сопствену историју у вртлогу великог светског времена. Обезбожени и банално подвргнути материјализму, нисмо имали снаге да се суочимо ни са историјским Исусом, а камоли с Христом вере.

Али ми смо, као и сви тинејџери на свету, у својим очевима гледали узоре. А они су просто живели и ћутали. Систем их је преко ноћи отргао од мрке сеоске земље и жуљева на рукама, и довео у топле градске небодере. Дао им је добру плату за мало рада и пружио сигурност. Заузврат је од њих тражено само да забораве ко су, шта су и одакле су. Праву цену ове самоиздаје зарад привида бољег живота платиће моја генерација у ”мрачним деведесетим”. Кад данас питамо наше очеве како су могли да пристану на такву лаж и да се одрекну вере и традиције зарад путовања без виза и зимнице преко синдиката, прво само ћуте и гледају у земљу, а онда, сагнуте главе, процеде кроз зубе: ”Шта знам, живело се… такво је, ваљда, било време.” А то време, тачније његов омамљујући злодух, подмукло је срочио фамозни Устав из 1974, који је креирао све потоње ратове и наше поразе. Против Устава устало је тек неколико интелектуалаца с професором Ђурићем на челу, док су наши очеви били заокупљени набавком јефтине грађе за викендице. Деценију и по касније судбина се горко поиграла с њима. Пролазећи кроз тешку катарзу на путу повратка коренима, породили су сатрапски режим Слободана Милошевића. После читавог живота проведеног у глувонемом страху и под окриљем велике лажи, и са спознајом о сопственој срамоти јер су добровољно изабрали да их систем корумпира, крајем осамдесетих пукао им је чир на души. Они су тада грчевито пожелели да се поново уселе у сопствену историју. Ми смо само остали на њеним капијама.

Али шта смо друго могли? После читавог детињства проведеног под стакленим звоном слабићког и левичарског васпитања, после младости потрошене на лажне идеале и површне алтернативе, после неповратно изгубљеног времена у усиљеној хармонији и после чамљења на споредним перонима сопствене историје – одакле бисмо уопште могли скупити храбрости да се ухватимо у коштац с новим, необуздано изазовним и непредвидљиво тешким временом? Док смо расли, нико нам није говорио да је живот непрестана и сурова борба и да његова суштина не лежи у крајњем циљу, већ у биткама на путу до њега. Нико нас није учио да богатство не пада с неба, већ да се ствара у зноју сопственог лица; од нас нико није тражио спремност на саможртвовање, већ нам је подстицан нагон за саможивост. Гледали смо запуштене породичне њиве и имања те слушали савете да бежимо од сваке приватне иницијативе ко ђаво од крста, јер је ”само државни посао сигуран ”, и ”да све може пропасти сем државе”. Деценију касније судбина нам је доделила улогу да се вратимо у сопствену историју на згариштима баш те ”неуништиве” државе!

Управо је та историјска нужност постала претешко бреме за слабог човека моје генерације, изгубљеног на раскрсници европских и југословенских путева. Нас су одувек учили да смо окружени братским народима који сложно живе у једној великој, богатој, снажној држави – Југославији. И да ћемо вечно живети у миру, јер су доласком социјализма на врх светске историје сви њени неспоразуми превазиђени, пошто ”зло лежи у друштву, а не у човеку”. Васпитавани смо да верујемо у тог племенитог и просвећеног дива, разумног и рационалног човека, који кроти природу да би оплеменио планету и живот на њој. Оно чему нас нису учили, али јесу трасирали краљевски пут до такве животне оријентације, било је уверење да је напредни и богати Запад ”царство добрих намера”, на које се увек можемо ослонити кад нам затреба. Пут од меког комунистичког поретка, протканог шармом западњачког дизајна егзистенције, до љубави према Западу јесте стреловит, непогрешив и кратак.

Заволели смо тог урбаног, модерног и технички напредног западног човека, ”алтруисту” који се бори за опште добро. У конфузију смо уткали све што нам се хтело, остајући слепи за целину слике, која је много комплекснија и никако једнозначна. Тако су текле године нашег стасавања, под капсулом меког левичарског васпитања, у којој је време заустављено. Ту је растао тај млади и нејаки човек моје генерације, то Неисторијско и Безвољно биће, са идеалима нерада и партизанштине. То је родно место Младог Слабог Српског Човека, себичног и размаженог миљеника неисторије, тог чеда титоизма и хедонизма, којег су разорне историјске силе у ”мрачним деведесетим” избациле на сопствену историјску позорницу. Неспремног, безвољног и размаженог. И изнад свега уплашеног.

Читав један свет срушио се преко ноћи, растакало се једно безбрижно и просто време саткано од путовања, провода и рокенрола, док се генерација Младог Слабог Српског Човека пред сложеним огледалом новог времена сусретала с граничним, егзистенцијалним стањима: ратови, немаштина, безнађе. Као да је пукла заштитна капсула и пропустила стари, заборављени задах крваве балканске историје. Генерација Младог Слабог Српског Човека нашла се у чуду, слуђена и унезверена. Неспремна на борбу и нова правила. Многи су побегли у најдаље ћошкове западне цивилизације на планети, носећи у џепу факултетске дипломе и новац од продатих родитељских станова. Одлазили су огорчени на своју родну земљу, која им је ”ускратила право на нормалан живот”, живот какав им је годинама био обећаван чим заврше факултет. Једнострано су оптуживали Србију јер је за председника већински изабрала човека који је ”повео све нове ратове” и који је ”једини кривац што ништа није као што је било некад”. Говорили су да беже од примитивизма и некултуре земље промењене ратом и санкцијама. А онда би одлазили у своје нове, удаљене домовине, и то управо државе које су подржавале и спроводиле изолацију Србије. И онда би баш те нове домовине начиниле изузетак у санкцијама према Србији, прихватиле би врло срдачно и дипломе са српских факултета и новац од продатих српских станова. А њихови нови становници тако би платили улазнице за богати западни свет: практично бесплатним високим школовањем које им је даровала родна, сиромашна и примитивна земља, и новцем од продатих родитељских станова, једином озбиљном материјалним вредношћу коју су ови за радног века стекли. Пролазиле су године у новим домовинама, и они су живели разапети између љубави и мржње, притешњени између сећања и наде, згрчени између кајања и интереса. Није још забележен случај да је неко од њих дошао да врати Србији дуг: разлику између тога колико је њега коштало универзитетско школовање и колико таква диплома кошта у њиховим новим домовинама. Нити је забележен случај да је неко од њих родитељима вратио новац од продатог стана.

С тим истим осећајем смешаним у коктелу љубави и мржње, поноса и беса, живеће многи из генерације Младог Слабог Српског Човека који су остали у домовини. Током ”мрачних деведесетих” имаће све мање прилика за иживљавање хедонизма и све више разлога за скромност. И управо је та диспропорција била најмања цена коју је плаћала генерација Младог Слабог Српског Човека, када се у својим најбољим годинама обрела на ветрометини новог балканског поретка. То је била цена какву одувек многе генерације широм света плаћају, бунтовно се питајући на почетку своје мисије ”Зашто баш ми?”, или ”Ко нам је одузео младост?”, али и корачајући судбински напред у правцу стреле времена, као карика у дугачком генерацијском ланцу постајања и постојања. На крају те судбинске параболе, са опомињућим искуством од крви и меса, безвољно би се, реторски, запитали: ”Ко зна чије смо рачуне плаћали?!“. Били су свесни да се у међугенерацијском подвлачењу црте рачуница никад не сложи. Али генерација Младог Слабог Српског Човека није имала храбрости да попут Изгубљене генерације после Првог светског рата уђе у сопствену историју и ратом и немаштином прекинуту лепоту младости надомести једном другом, можда још вреднијом, уметничком лепотом. Уместо тога, из уста читаве генерације је, као сукрвица, цурио само очај. Очај који је породио мржњу према свему што личи на српско или се зове тако, очај који је замрзео све локално и национално. Очај те генерације која није могла да схвати да је заувек испричана бајка о ”златним осамдесетим” и која је за нестанак овог неисторијског, хипнотичког времена једносмерно оптужила свој народ и његову историју. ”Ништа се од овог не би десило да није било српског национализма” – био је лајт-мотив свих анализа. Шта се друго могло очекивати од несолидарне генерације која је учена да је њена основна јединка средиште космоса, да је свако од њих појединачно центар света, да су лична права изнад обичаја заједнице те да је хедонизам религија напредног човека?!

И тако је Млади Слаби Српски Човек бауљао кроз деведесете, очајан због губитка комфора и жељан ”нормалног живота” као воде у пустињи. Тако је и Запад, на колективно несвесном нивоу генерације, полако постајао њена митска обећана земља, оаза живота опуштених, богатих и насмејаних људи. И да Србија није таква каква јесте и да на њеном челу није Слободан Милошевић – говорили су многи из генерације – исто би се живело и код нас! Млади Слаби Српски Човек у својој острашћености и површности никад није направио тај лако уочљиви логички корак напред и сагледао природну савезничку везу између омраженог Милошевића и обожаваног Запада. Неантрополошки васпитаван, одбио је да види оно што је било очигледно: морал западних сила у спољној политици најчешће је у директној супротности с правилима која важе у њиховом унутрашњем уређењу, и таква политика базирана је искључиво на голом интересу. Алтруизам и етички принцип нису одлике спољне политике Запада, не зато што је то специфичност Запада, већ зато што је то онтолошко својство свих империја. Логични интересни брак између великих западних сила и малог балканског диктатора била је само једна од реприза из историјске читанке. Али Млади Слаби Српски Човек није познавао ту историју, он је стасавао на неисторијским околностима и учио искривљене повесне лекције. Зато се његово обожавање Запада као ”царства добре воље” рапидно повећавало, управо онолико колико је расла мржња према Милошевићевом режиму. Мржња која ће брзо прерасти у једини колективни смисао и психолошки компензациони механизам, да би се лична стварност снабдела макар и лажним значајем.

Тако је Млади Слаби Српски Човек упао у замку сопствених слабости, створивши од Милошевићевог режима антиапсолут и једину референтну тачку у координантном систему свог живота. Он је тако, филозофским речником речено, добио толико потребну Другост, али је поништио Првост, то јест себе. Тиме је несвесно показао да суштински никад и није био прави противник овог наказног и штеточинског режима, већ његова супротстављена, нашминкана илузија у закривљеној тачки простора и времена. По ко зна који пут поставило се питање: ”Да ли је диктатор стварно толико снажан или његова моћ долази из унутрашње потребе његових противника?”, то јест како пронаћи излаз који води до афирмације из лавиринта негације? И гневни Млади Слаби Српски Човек опет је запао у ћорсокак, претворивши свој целокупан ангажман у негацију, одговарао је на искључивост новом искључивошћу. Као поражени победник дочекао је победу, већ сутрадан након 5. октобра мешкољио се под топлим сунцем слободе, али се и јежио од нејасне слутње да је нестанком Милошевићевог режима у његовом животу створена трајна празнина. Да ли ће слобода умети да пева, као што су сужњи певали о њој?

И баш та слобода и њено варљиво постпетооктобарско сунце које ће накратко спокојно грејати Младог Слабог Српског Човека (тада већ зашлог у ране средње године), снабдеће његову биографију сумњивим револуционарним значајем. Пошто је у младости пропустио праве прилике за побуну и није имао капацитета за суштинска морална питања, да би некако затрпао рупу на психолошком терену, овај типичан генерацијски примерак ће свој ненадокнадиви бунтовнички губитак из младости покушати да компензује у револуционарној шанси која му се указала. Тако ће пристрасно предимензионирати своју улогу у претходној деценији, себично приписујући себи тај ”пресудни џиновски корак ка слободи”.
Подсвесно репродукујући менталне чипове које су му уграђивали током школовања, с патетичном реториком ”шетње, шерпе и пиштаљке”, која толико подсећа на пароле из његовог детињства о ”голоруком народу против до зуба наоружаног непријатеља”, повероваће, као што су људи веровали и 1945, да је он месијански појединац који је трајно освојио Слободу и Благостање. Време ће убрзо, као и увек до тада, показати преурањеност и испразност великих очекивања, показујући да казаљке историје куцају у еволутивном ритму. Млади Слаби Српски Човек у својим средњим годинама, због сопствених едукативних понора, није могао да схвати своју судбинску мисију у националном ланцу слободе. Уместо да зна да је само једна карика у дугачком непрегледном низу и да слобода расте у друштву као биљка из генерације у генерацију, он је пригрлио трансценденталност и поверавао у сопствену величину. Модерни, револуционарни човек који је уз помоћ савремене технике сам освојио слободу када ју је декретом прогласио и који због тога никоме ништа није дужан! И зато захтева одмах све благостање – плодове револуције на послужавнику привилегија!

наставак »