Камо среће да је Холандија била исто толико „принципијелна“ у марту 1999. године као што је била и 28. јануара 2008. у Бриселу, када је одбила да се сагласи са потписивањем Споразума о стабилизацији и придруживању између ЕУ и Србије.

Заправо је Холандија била „принципијелна“ тамо где је међународно право није обавезивало, а била непринципијелна тамо где је и њу, и све државе-чланице НАТО и ЕУ, међународно право и те како обавезивало. Јер, нема ништа у било каквим оснивачким актима ЕУ, условима за придруживање тој организацији, а поготову не у Хелсиншком завршном акту или Повељи УН о томе да нека држава треба Хашком или било ком другом међународном трибуналу да испоручи оптужене за било који злочин, а за које не постоје чврсти докази да су тој истој држави доступни – пре него што може да потписује приступне уговоре са ЕУ или неком другом међудржавном организацијом.

С друге стране, и те како се у међународном праву могу наћи јасне одредбе о забрани агресије на друге државе, у чему је Холандија здушно учествовала 1999. године, када су, између осталих, и холандски борбени авиони учествовали у злочиначком бомбардовању Савезне Републике Југославије. Каква је ту, дакле, „принципијелност“ по среди, и то од стране једне од најстаријих чланица Европске Уније?

Можда се бар део одговора за то може наћи у једној анегдоти управо из те 1999. године, изреченој пред Војним комитетом америчког Сената у октобру те године, када је амерички ваздухопловни генерал Мајкл Шорт, који је командовао ваздухопловним снагама НАТО и истицао се у својим залагањима за што жешће бомбардовање свих могућих војних и цивилних циљева у СРЈ, са одобравањем описивао ништа мање агресивно „савезничко“ – а поготову холандско – бомбашко хушкање речима: „Они знају да су мали пси, али и они желе место за столом… Знао сам да Холанђане могу да пошаљем свуда где је требало и да ће они да салутирају и да кажу: Разумемо, Шефе, бићемо тамо!“

Дакле, „мали пси“ желе што већи део удела у активностима Великог брата преко океана, Сједињених Америчких Држава. И ту, очигледно, није важно какве су те активности Великог брата у моралном погледу: битно је „имати своје место за столом“.¹

И ту је, чини се, један велики део проблема којег Србија има са ЕУ, али и којег ЕУ има сама са собом. Јер, мада ЕУ претендује да се понаша као џин не само на европској већ и на светској политичкој сцени, њено деловање још увек не успева да избије из сенке САД. И самој ЕУ је, изгледа, још увек највише стало да заузме добро место за богатом америчком трпезом. Зато су западни Европљани давали какву-такву подршку америчком нападу на Ирак, као и нападу на Авганистан, зато ЕУ допушта САД да диктира темпо незаконитог, једностраног признања Косова.

„Мирољубивост“ Европске Уније

Ту, наравно, не треба бити нефер према свим западним Европљанима. Дан-данас се у том делу Европе у знатном делу становништва осећа захвалност за оно што су САД учиниле да ослободе европски континент од пошасти наци-фашизма 1941-1945, као и у одбрамбеним гаранцијама које су САД пружале Западној Европи током трајања Хладног рата. Међутим, као што нам и сами „прагматични западњаци“ стално истичу, „не треба робовати историји“. То нам се поготову истицало кад год смо покушали да се позовемо на савезништва у два светска рата, а о вековном тлачењу Срба на Косову и Метохији да и не говоримо. Према томе, и ми имамо право да укажемо западно-европским државама на то да се свет променио, и да Клинтон-Бушова Америка није иста као Америка Рузвелта, да је Америка више постала реметилац светског мира него гарант његовог очувања.

Многи ће на ово последње рећи да велику и моћну ЕУ не треба да занима шта ми мислимо, и да узалуд моралишемо, јер смо „ми ти којима Европа треба а не ми Европи“, како је то сликовито изјавила крајем прошле године неизбежна Дорис Пак, председница Комисије Европског парламента за Југоисточну Европу. По том виђењу, ми смо „мали и слаби“, и наше је да се повинујемо оном јачем.

Али, обратимо добро пажњу на овакво резоновање. Да ли је оно у складу управо са прокламованим „европским вредностима“? Ако те вредности значе „владавина права“, једнака права за све, равноправност држава-чланица, поштовање међународног права без изузетка – зашто онда прихватамо да се сама ЕУ понаша „неевропски“? Зашто „еврољупци“ међу нама изузимају ту исту „Европу“ (тј. ЕУ) од „европејства“ и дају јој за право да крши не само сопствена већ и међународно-правна начела, да се понаша као силеџија према једној земљи као што је Србија? Ту нешто није у реду. Неки би рекли да је по среди и чувена „замена теза“. Дакле, хоћемо у Европу због њених „вредности“ – које она крши на скоро сваком кораку, бар кад је реч о Србији.

Многи „еуро-реформисти“ међу Србима – садашњи и некадашњи министри спољних послова, Вук Јеремић и Горан Свилановић, су се у томе посебно истакли – воле да говоре о томе како је „ЕУ највећи мировни пројекат у историји“. И то се, наравно, користи као још један, овог пута идеалистички (циници би рекли „небески“) аргумент за приступање ЕУ. Али, опет, у исто време, скоро у следећој реченици, поборници оваквог виђења ће казати како „ми не можемо да останемо острво окружено државама-чланицама ЕУ“. Овде се поставља логично питање – а зашто не? Зашто, ако је ЕУ „највећи мировни пројекат“ свих времена? Да ли је ЕУ једна апсолутно мирољубива творевина? Ако је одговор позитиван, онда ће тај нежни џин бити исто тако мирољубив према свој деци Божијој, било да су чланови или не-чланови ЕУ. Јер, мирољубивост је једна од оних апсолутних категорија: или важи увек и свуда, или не постоји.

Међутим, чини се да је овде посреди поново једна друга врста „мирољубивости“, нека мирољубива постмодерна. Дакле, ако Србија треба да се осећа „угроженом“ само зато што је (потенцијално) окружена државама-чланицама ЕУ, онда ту нешто није у реду. Онда то личи не на мирољубивост, већ на њену сушту супротност – на агресију. Уместо да се осећа утолико безбедније уколико је окружена „мирољубивом ЕУ“, Србији се говори да треба да се и те како осећа угроженом. Шта ћемо сад? Имамо, дакле, још једну ЕУ-контрадикцију, између прокламованих идеала и стварности.

Сад ће можда они највећи „реалисти“ међу Србима гракнути: „Доста више тог цепидлачења и празног моралисања! Европа нема алтернативу!“ У реду. Значи, ипак је реч о нужности, а не о слободи и демократији. Ипак је реч о присили, а не о мирољубивости. Хајде и да се сложимо са тим, да се повинујемо и тој „реалности“. Но, постоји још само један мали проблем, за који нико од „реалиста“ није нашао адекватан одговор: Где су докази да нас ЕУ уопште и жели? И које гаранције имамо да ћемо у ту организацију ући чак и по цену одрицања од Космета, чак и ако се из петних жила будемо упињали?

Одговори на оба питања су истоветни: нема их. И какав је то онда „реализам“? Пре ће бити да смо овде суочени са, што се српских „реалиста“ тиче, оним феноменом којег они непрекидно приписују својим политичким противницима у Србији: феноменом епског сањарења. Само што овде није реч о „небеској Србији“ већ о „небеској ЕУ“. И ту, више него било где другде, поборници „Друге Србије“ непобитно доказују колико су они заправо део српског народа. Једина је – али суштинска – разлика у томе што је „небеска Србија“ збиља на небу, док је „небеска ЕУ“, колико год она била идеализована, ипак непобитно и неопозиво на земљи.

Двоструки аршини

На страну непостојеће гаранције да ћемо ући у ЕУ чак и ако се одрекнемо можда најдрагоценијег дела наше земље. Има још нешто што нас упућује на то да је заправо намера бар неких од најмоћнијих држава ЕУ да Србија никад и не буде примљена – осим, евентуално, до те мере „самлевена“ да више не би ни постојала. Наиме, вратимо се на саме почетке ЕУ, као Заједнице за угаљ и челик. Вратимо се, дакле, у средину 1950-их година, када су страхоте рата, Холокауста, крви, глади и логора још увек биле свеже у памћењима целокупне Западне Европе. Како су се тадашњи западни државници понели према земљи коју су означили као виновника свих зала која су се десила на европском континенту у претходној деценији, према Немачкој? Понели су се према Немачкој тако што су се на све начине потрудили да је интегришу у западни систем, преко Маршаловог плана, преко француско-немачког помирења, и преко рачунања на Немачку као једну од окосница нове мировно-економске архитектуре европског континента.

У то време, маса одбеглих нацистичких злочинаца – стварних или осумњичених – није била ухваћена, нити се за многе знало где се крију. Многи од њих, укључујући и најозлоглашеније, попут Менгелеа, никад и нису ухваћени. Чак се за један добар број касније испоставило да су такође, врло прагматично „интегрисани“ у западне обавештајно-индустријске структуре, у чему је запажену улогу играо отац садашњег главног америчког преговарача за Косово, Френка Визнера. У сваком случају, хватање одбеглих нацистичких злочинаца није испостављано Немачкој као „услов свих услова“ за „европске интеграције“. Напротив, са Немачком су тадашњи западни државници управо тако и поступили – државнички.

С друге стране, и ако данас челници ЕУ непрекидно говоре како је „Србија кључна земља Западног Балкана“, „мотор региона“ и слично, да се чак „интеграција целог региона“ не може замислити без Србије, никоме од њих не пада на памет да прекине непрекидно, бесмислено условљавање којем се Србија излаже. Што може да доведе само до једног закључка: ЕУ – или бар њене најважније чланице – Србију уствари неће, или желе да оствари стари аустро-угарски сан и скроз је уништи, а „испоручивање ратних злочинаца“ је само згодан изговор за бескрајна условљавања и контролу унутрашњег политичког живота у Србији, начин да се извуче што више од Србије, и то што јефтиније, а да се да што мање.

На основу свих расположивих чињеница и искустава, то је једина „европска реалност“ која се Србији нуди. Можда би то „реалисти“ међу Србима били у стању да виде када би широм отворили очи и престали да сањаре о земаљском рају, попут многих међу њиховим очевима. Можда. Али док се не пробуде, њихов зачарани сан не сме да обавеже нас остале, од којих неки знају да, на путу за „небеску Србију“ ни земаљску не треба презрети, и да постоје још три стране света осим оне западне.

Аутор је политиколог и политички аналитичар из Београда.

¹ Наравно, у политички коректним медијима такође се истиче и холандска „лоша савест“ по питању Сребренице, то јест, с обзиром да је холандски батаљон био стациониран у Сребреници управо у време када су снаге Војске Републике Српске ушле у тај градић у јулу 1995, да морална Холандија осећа „посебну одговорност“ за хватање „ратних злочинаца“ одговорних за дешавања у Сребреници.

Наравно, не мисле сви Холанђани тако. Напротив. Има много оних чије мисли никад нећемо сазнати, јер им је забрањено да причају о томе шта су у Сребреници стварно видели. Но, пре него што се вео цензуре спустио на ову „слободну европску државу“, ево шта је, на пример, рекао један холандски капетан само пар дана после пада Сребренице у српске руке: Сви папагајски понављају речи других, али нико не показује чврсте доказе. Примећујем да у Холандији људи желе да по сваку цену докажу да је геноцид почињен… Ако је било егзекуција, Срби су их онда проклето добро сакрили. Зато ја ништа од тога не верујем. Дан после пада Сребренице, 13. јула, стигао сам у Братунац и тамо остао осам дана. Могао сам да идем куд год сам хтео. Имао сам сву помоћ на располагању; нигде ме нису заустављали… (Het Parool, 27. јули 1995, сведочење капетана Схутена (Schouten), цитирано у тексту: René Grémaux, Abe de Vries, Deconsructie van een trauma („Деконструкција једне трауме“), De Groene Amsterdammer, Amsterdam, 13. март 1996).