Двери српске

Текст који управо пишем настаје у време заоштравања веома озбиљне кризе у односима нашег народа и наше државе са земљама Европске Уније. Спремност већине чланица ове политичке заједнице да признају независност Космета врхунац је непринципијелног односа који и сама заједница и њене поједине чланице имају према нама током читавог процеса распада СФРЈ, који очигледно и даље траје. Иста врста непринципијелности, двоструких стандарда и лоше воље лако се да видети и у сталним настојањима да се укине Република Српска, односно да јој се ингеренције и аутономија смањују колико је год то могуће. Такође, у свежије примере такве политике спада и навијачко понашање током референдумског процеса у Црној Гори, као и накнадна подршка политици асимилације према нашем народу, коју у овој бившој југословенској републици води режим Мила Ђукановића. Хрватску као још један монструозни пример истих настојања не треба ни објашњавати.

Но упркос свему томе, дужност нам налаже да читав пројекат Европске Уније сагледамо објективно, са свим његовим предностима, врлинама и манама, као и да што је могуће рационалније проценимо који је наш могући интерес у читавој тој причи. Постављајући ствар на овај начин, аутор текста се заправо заложио за једну од могућих концепција тумачења Уније.

Две визије Европске Уније

Укратко речено, од самих почетака новијих европских интеграција половином прошлог века, постоји сукоб између две концепције заједнице. Једна је утопијска, која у ЕУ види остварење некаквих просветитељских снова о глобалној непринудној заједници, и то је она традиција која инсистира на идеји о заједници вредности. Друга концепција је трезвенија и искључиво интересно посматра ствари: она у ЕУ види инструмент за очување мира међу државама чланицама, а такође и јединствено заједничко тржиште које би требало да подстиче већи обрт капитала и динамичнији развој свих укључених актера.

Ове две концепције могу се у одређеним својим варијантама срести и код нас, уз још једну радикално негативистичку која у свему што долази са Запада традиционално види зло и пошаст и заговара заустављање било каквог облика сарадње и интеграција са ЕУ. (Узгред, ова врста евроскептицизма једнако карактерише изразите русофиле и изразите американофиле који, на пример, ЕУ доживљавају као бирократску творевину која промовише протекционизам и супротно својим начелима заправо ограничава слободу кретања капитала, робе, услуга и људи.) Најгласнији су наравно површно образовани идеолози који ЕУ намећу као једину опцију, просто зато што су сви остали „цивилизовани“ тамо. Нажалост, најмање постора и снаге имају управо они који се залажу за потпуно рационално и интересно заснивање уговорних односа са земљама чланицама.

Управо смо дошли до једног веома значајног момента, непознатог нашој широј јавности. ЕУ и након педесет и седам година интеграција још увек није прешла онај јаз који је дели од положаја јединственог правног субјекта, признатог у међународном праву. ЕУ, дакле, још увек није једно јединствено правно лице, и то може постати само ако се током ове године ратификује последњи, у децембру потписан Уговор о реформи, већ познат као Лисабонски уговор. Ово је битно знати зато што иако наша држава преговара са органима Уније ипак уговорни однос потписује са свим појединачним држава које морају да га ратификују у својим парламентима, а неке и на референдумима. То, дакле, значи да постоји огроман простор да се лобира у мноштву појединачних земаља и да се посебна пажња усмерава на оне које нам могу бити блиске по менталитету, култури, религији или конкретним политичким интересима. На том пољу смо до сада нажалост веома мало урадили.

Зашто је дугорочно гледано прикључење Европској Унији значајно и важно за нас? Постоје два подједнако значајна разлога којима се мора дати примат. Прво, улазак свих земаља региона у ЕУ, и остале регионалне облике интеграција као што је ЦЕФТА, јесте вероватно једина шанса да наш народ поново живи у истој политичкој и економској заједници, да се наши људи крећу, настањују, тргују, инвестирају и развијају подједнако на свим просторима где српски народ данас живи на Балкану. Свако ко је путовао или живео унутар граница ЕУ зна како је добар осећај када се путује нпр. из Немачке у Холандију, а да га нико не зауставља, претреса, испитује и сл.

Други важан корпус разлога јесте повезан са економијом. ЕУ је несумњиво више него благородно утицала на све државе чланице. То је чињеница коју ће било ко тешко моћи да оспори. Не ради се само о богатим и великим фондовима као што су претприступни фондови или касније фондови за структурну кохезију, регионални развој, солидарност, итд. У питању је много већа корист од огромног тржишта, најбогатијег на свету, које мора да буде изазов и подстицај за сваког нашег привредника. У питању је такође корист од чињенице да ће наш човек моћи слободно да се креће унутар тог простора, да учи у ходу, као што ће наши студенти, истраживачи и професори моћи да се развијају у једној од најбољих академских и научних заједница на свету. Дакле, осим пара о којима се овде толико прича, много је важније да чланство у Унији омогућава нашим људим да уче и да се оспособљавају да тај новац сами зараде, а тако ће бити боље и читавој земљи.

Могућности очувања националног идентитета у ЕУ

Постоји још један битан моменат који би наши читаоци требало да знају. Улазак у ЕУ ни на који начин не значи одрицање од своје традиције, идентитета како у културолошком смислу, тако и у религиозном. Европске земље су веома свесне својих хришћанских корена и на разне начине то испољавају у свом друштвеном, политичком, па и економском животу. Подсетимо се да су већ четири православне земље (Грчка, Бугарска, Румунија, Кипар) пуноправне чланице, а да Грчка има изразито несекуларни Устав. Уз то, почев од Амстердамског уговора из 1996, а посебно од Нице (2000) институционализована је идеја о Европи у више брзина. Тиме је омогућено различитим земљама да стварају или партиципирају у различитим нивоима интеграција. Тако, нпр. Уједињено Краљевство, иако испуњава све услове, не жели да уђе у монетарну унију. Колико ова идеја о слободи избора нивоа интеграција постаје све значајнија говоре решења из најновијег Лисабонског уговора према којим су УК, Пољска и Ирска избориле читав низ такозваних опција сходно којим могу да бирају да ли ће или неће прихватити многе од одредби Уговора. Нпр. задржалe су право да не прихвате у целости Повељу о основним правима (Британија због безбедности, а Пољска пре свега због абортуса и сличних права). Дакле евентуални улазак наших земаља не би значио губљење идентитета и нужно повиновање захтевима унификације у идентитетским питањима: штавише, културна разноликост се управо и истиче као један од основних принципа функционисања Уније.

Србија, међутим, има један велики проблем, а то је чињеница да се за нас постављају мерила која не важе за друге земље. Томе је, наравно, допринео и наш нерад и недовољно инвестирање у лобирање и друге облике представљања у тим земљама, али и начелно злонамерна политика у једном делу наших некадашњих непријатеља, али нажалост и савезника. Ми смо такође допринели таквим ставовима чињеницом да каснимо са решењима и да не водимо активну политику која би деловала превентивно и која би нудила истинска, садржинска решења. Но, упркос томе, постоји граница достојанства коју водеће земље најчешће нису поштовале. Због тога и данас руководство земље има озбиљне проблеме да задржи и територијални интегритет и наставак интеграција. Они све време покушавају да избегну такозвану Холбрукову дилему: Космет или ЕУ, али чини се да се неумитно приближава тренутак када ће нека врста искорака и одговора морати да се да.

Важно је уочити да Србија данас за разлику од претходне деценије има алтернативе. ЕУ је, као што смо то показали, изузетно пожељна за нас, али само ако заустави процес даљег распарчавања наше територије. У супротном, треба се ширити на другим странама и сарађивати са оним ко је добронамеран. Услов је да почнемо да примењујемо на себе ону политику коју је хрватски премијер Санадер применио за своју земљу. Он је више пута рекао како Хрватска намерава да настави да се трансформише у потпуности у складу са европским нормама у разним областима и да себе дефинише као правно уређену, сигурну, економски развијену и слободну земљу. То, међутим, истакао је он, не сме да има везе са датумом пријема у ЕУ. Хрватска то ради због себе, а да ли ће је и када ЕУ примити то зависи пре свега од процена земаља саме Уније.

Чини ми се да је ово добра основа и за изградњу нашег става према Унији. Србија мора да настави да себе уређује као пристојну, правну, слободну, економски развијену земљу у којој се поново рађа. Реформе морамо да обављамо због нас самих, а то да ли ћемо или нећемо ући у Унију под истим условима као и сви остали, то већ не зависи од нас, него од њих.

Аутор је научни сарадник Института за европске студије у Београду.