Да ли би евентуална победа „про-европског“ блока на предстојећим изборима била легитимна?

Да резимирамо. Петог октобра 2000. године спаљена нам је Савезна скупштина у којој су се, између осталог, налазили гласачки листићи путем којих се могло недвосмислено проверити да ли је кандидат ДОС-а заиста победио на председничким изборима у првом кругу (према писању листа „Правда“ у другостепеном судском решењу из децембра 2007, пресуђено је да није).

Спаљена је и зграда Радио-Телевизије Србије, а та кућа, заједно са осталима – од којих је најистакнутија ТВ Пинк – запоседнута је од стране револуционара ДОС-а, који су на тај начин муњевито успоставили медијску контролу у Србији. Под којим је условима „ружичаста телевизија“ поново добила право да постоји и емитује програм, није нам познато – осим да су услове одређивали ДОС-ови револуционари. Та медијска контрола је касније учвршћена приликом доделе националних и локалних фреквенција, именовањем челника РТС-а, као и приватизацијом медија широм Србије, све под чврстом политичком контролом „про-европских“ странака ДОС-а.

„Про-западне“ ДОС-овске политичке странке биле су бар делимично финансиране са Запада у времену пре 5. октобра, а то финансирање се затим наставило и после њиховог доласка на власт, путем различитих видова западне „помоћи“, чија су расподела и трошење до дан-данас остали потпуно нетранспарентни. Можда је управо из тог разлога Србија последња држава у Европи која нема независну ревизију државног буџета.

Већ седам година, дакле, у Србији постоји медијско-политички монопол који се, бар делимично, одржава западним новцем. Током тих седам година мантра које се непрекидно шири путем тих истих медија и истих политичких странака гласи: „Европа нема алтернативу“. У томе предњачи „медијски јавни сервис Србије“ који, притом, новцем свих телевизијских претплатника свакодневно врши дискриминацију против оног дела који не припада „европској Србији“.

У поменутих седам година на српским контролисаним медијима никада није организована озбиљна јавна дебата о добрим и лошим странама ЕУ-интеграција, као ни о томе да ли су оне за Србију уопште и реалне, тј. да ли јој се оне искрено и нуде. Уместо тога, уз непрекидно сервирање већ поменуте мантре о „непостојању алтернатива“, народ се непрекидно застрашује ничим-аргументованим катаклизмичним сценаријима у случају да се са „јединог правог пута“ ипак скрене.

Стога, евентуална победа „Евро-интегриста“ извојевана под оваквим условима не може се сматрати политички легитимном. Из тог разлога, нелегитимну власт било би нужно третирати на исти начин на који су некадашњи опозиционари (а сада перјанице „про-европског“ политичког блока) третирали власт Слободана Милошевића још од „првих демократских избора“ одржаних 1990.

април 2008.