У светлости 17. фебруара

До новог косовског слома није дошло одједном, преко ноћи, случајно. Читав сценарио припреман је деценијама, и све се одиграло тачно према сценарију, без обзира што су нас многи убеђивали да никаквог сценарија и нема. И наше улоге су се уклопиле; тачно смо одиграли како је предвиђено сценаријом.

Пре тачно годину дана, у два саопштења Српског сабора Двери (Сретењски проглас „Време је за контранапад“ и „Још једном о потреби одржавања црквено-народног сабора за Косово и Метохију“), између осталог, истакли смо следеће: „Ниједна стара, потрошена форма српске политике не би смела поново да решава кључна егзистенцијална питања српског народа, већ бисмо морали да понудимо један нови/стари облик саборног одлучивања и организовања. Ако се такво нешто не догоди, ништа ново се неће десити ни у равни епилога: наставиће се континуитет растакања српског националног бића. Ако нисмо спремни на овај заокрет, немамо шта да тражимо у борби која нас чека“.

Нити се ових дана могла чути било која реч анализе како је и зашто дошло до новог пораза српског народа, нити је понуђена било која оргинална идеја како да се ово падање низ историјску странпутицу коначно заустави. Јасно је да је ово тренутак у коме треба изразити противљење рушењу међународног правног поретка и исповедити Косово као Свету српску земљу које се не можемо и нећемо одрећи ни по коју цену, али то, као уосталом и до сада, није и неће бити довољно.

Да одмах кажемо, где пише и ко гарантује да Косово и Метохија јесу последња карика цепања српских националних територија на Балкану? Чему све ово ако опет ништа нисмо научили, ако опет ништа не мењамо? Зар је могуће да ће све остати исто, као пре отимања Косова и Метохије?

Косово нам је изнова пружило историјску шансу истинске националне обнове, какву одавно нисмо имали, и питање је да ли ће нам се поново пружити. Време је за самопреиспитивање и пресабирање. На улицама се појавила огромна национална енергија, за коју су многи мислили да је потпуно ишчилела, али не постоји никаква идеја шта са том енергијом. Потпуно је неизвесно колико ће потрајати ово будно национално стање. Силе успављивања, самозаборава, предаје, бекства и других облика политичке анестезије неуморно раде. Нема више времена за оклевање, кукавичлук и изговоре било које врсте. Сада је тренутак за нову националну визију, стратегију, план и програм.

Шта нам се десило?

Пре свега, морамо да одговоримо на питање шта нам се управо десило? Догодио нам се пораз за који смо знали да ће се десити. Тачно смо знали ко и шта планира и ко му у тим плановима свесрдно помаже. Знали смо и наше слабе тачке и да постоје начини да одговоримо, да пређемо у контранапад. Нисмо то ни покушали. На спољашњем плану, где несумњиво постоје границе наших могућности у овоме часу, нисмо све учинили да те границе померимо. На унутрашњем плану, где су могућности националног самоорганизовања бескрајне, нисмо учинили готово ништа. Наш највећи проблем све време је тај што смо бушни изнутра, што је труло у унутрашњости организма, што смо опет поражени а ништа не мењамо у духовном, друштвеном и политичком националном курсу.

(Не)преузимање одговорности

У овоме часу сви најпозванији ауторитети у српском народу беже од одговорности. Нико нема храбрости да изађе пред народ и преузме одговорност да каже шта нам се заиста десило и шта нам је чинити.

Професори не смеју да изађу пред своје ђаке и студенте и да преузму одговорност да им објасне шта је уопште Косово и да стану на чело даље заједничке борбе и наступа. Нису наши професори још увек рашчистили са самима собом. Зато су ученици на улицама без својих професора, откривајући на тај начин да су у образовно-васпитном смислу одавно препуштени сами себи.

Део државних власти, који се залагао за политику „И Косово и ЕУ“, не сме да изађе пред народ и преузме одговорност за колапс своје политичке идеје. Није одговорено на питање зашто нам Европска Унија одузима Косово и Метохију устајући против свих међународних правних норми? Питамо се која је будућност света и европских интеграција заснованих на таквом правном насиљу? Ко ће стати пред све нас да нам објасни зашто су нас историјски савезници поново издали?

Други део државних власти и њему сродан део опозиције, тзв. патриотски блок, остајући веран одбрани Косова и Метохије без обзира на европску шарену лажу, позван је да докаже да иза декларативног залагања за Косово и Метохију постоји читав национални програм и да дела стоје иза речи.

Свеукупно национално освешћивање и помирење

Косовска трагедија освестила је све Србе, ма у ком сну да су пребивали. До овога часа готово да нисмо смели да кажемо да смо Срби и да ћемо свим расположивим снагама бранити сваку стопу своје Отаџбине. Сада и они који то до скора нису смели могу да изразе свој патриотизам. Светска неправда пробудила је омладину српску за коју смо погрешно мислили да је изгубила националну свест. Америчка бахатост породила је клицу отпора у целоме свету. Лицемерје Европске Уније исказано у односу према Косову и Метохије довело је у питање и све друге вредности и саме темеље на којима почива ова наддржавна творевина. У свему томе појавила се прилика да Србија поново постане национална држава.

Сада је тренутак да се измире сва завађена браћа, да утихну сви расколи и деобе, да се коначно изврши национално помирење и успостави слога. Без овога нема нам успеха. Косово је зато дошло. Ако пропустимо овај час питање је шта нас друго може објединити.

Историјско самосазнање и национално просвећивање

Морамо поново да почнемо да учимо своју историју, више него икад. Морамо да одбацимо све идеолошке наносе, туђинске конструкције и митове, цензуре и прећуткивања свих врста. Морамо да се подсетимо ко смо и шта смо, коме народу припадамо, какви су нам били преци и шта нам се десило у 20. веку. Ми смо шампиони непознавања властите историје, небриге о свом историјском наслеђу, неодговорности према заштити темеља свога националног идентитета. Ову праксу морамо да променимо. Сада треба да постанемо ненадмашни у љубави према своме роду, у познавању сваког детаља своје историје, у организованим поклоничким путовањима по српским земљама, у чврстој одбрани националних интереса. Млади на улицама инстинктивно осећају Косово као део свога идентитета, али о њему врло мало знају и на Косову и Метохији вероватно никада нису били. Дошао је час да ослободимо националну просвету из наслеђених комунистичко-неолибералних окова и нашој деци понудимо комплетно национално образовање и васпитање. Сад или никад!

Духовно ојачавање и социјална доктрина СПЦ

Време је да се продуби досадашња духовна обнова у српском народу, да јаче пригрлимо православни поглед на свет, да будемо присутнији у Цркви, да одлучније живимо јеванђелски, да ударимо чврсте темеље националној грађевини коју бисмо да зидамо. Поново смо се уверили да смо ништа без Бога, да не можемо служити два господара, седети на две столице и глумити религиозност и црквеност. Тренутак је да се пренемо и још јаче се определимо за пут духовне обнове као предуслов сваке друге друштвене промене.

Српска православна црква мора да преузме комплетну одговорност за своје вернике и њихов друштвени живот, као и за давање дијагнозе постојећег стања и произвођење лека у виду целовите социјалне доктрине за 21. век. Не може више бити изговора зашто се Цркви не враћа отета имовина, ограничава приступ медијима и онемогућава друштвена функција. Али, и Црква мора са своје стране да покаже иницијативу и предузме неопходне кораке даљег изласка у друштво и хватања у коштац са најболнијим темама савременог света.

Коначно, СПЦ мора да преузме и одређене социјалне функције: сиротишта, народне кухиње, обданишта, гимназије, центри за лечење болести зависности, научни институти, уметничка друштва, невладине организације, морају постати облици деловања Цркве у друштву и пројава њене социјалне одговорности.

Биолошка обнова

Ево теме која је директно везана за успешну одбрану Косова и Метохије, иако се то многима на први поглед неће учинити. Овај народ мора прво да се определи између културе смрти и културе живота. Ако се определимо за живот, а то значи поштовање светиње људског живота, обнову култа брака и породице, рађање и подршку здравим стиловима живота, ето праве припреме за масован повратак на Косово и Метохију и друге српске земље које се налазе под окупацијом.

Ако се определимо за културу смрти и аутогеноцид путем огромног броја абортуса, болести зависности и моралних изопачења сваке врсте, немамо шта да тражимо не само на Косову и Метохији већ и у сваком преосталом српском селу и граду. Нама непријатељи онда нису потребни.

Медијско ослобођење

Кад ако не сад да ослободимо утамничене српске медије, посебно оне електронске, са националном фреквенцијом? Смемо ли више дозвољавати да о српском народу буде могуће све рећи, па и најгоре увреде и клевете? Да ли ћемо и даље немо гледати како нас називају геноцидним народом, фашистима, нацистима, антисемитима…? Смемо ли и даље трпети да истина о српском народу није присутна на нашим медијима, већ да их бесомучно користе сви који раде против интереса нашег народа и државе? Када ћемо дочекати да на нашим медијима видимо аутентичне представнике свога народа? Борба за слободу српског медијског простора борба је за интерпретацију свега што се дешава и за право на изношење биографије српског народа из нашег угла. По своме значају ова борба равна је борби за одбрану Косова и Метохије, јер ми у властитим медијима још увек нисмо одбранили Косово.

Политичко освежење

Прокоцкане су многе геополитичке, дипломатске и економске могућности које су нам стајале на располагању. Наши планови пречесто су гола импровизација и вечито кашњење које нас стално доводи у дефанзивну позицију. Сада је тренутак да нови, млађи људи у постојећим националним странкама дођу до изражаја, да се уједине сви патриотски потенцијали, као и да се активира занемарени ресурс који постоји у аутентичном српском невладином сектору и направи шира друштвена платформа за одбрану националних интереса. У том смислу, нови избори треба да донесу не само владу већ и велики укупни друштвени препород националне одговорности.

Економски патриотизам и војно оснаживање

Доста је било игре са националним добрима и распродаје кључних државних ресурса. Дошао је крај визије економије ослобођене националне одговорности и препуштене домаћим тајкунима и екстрапрофиту страног капитала. И једни и други морају бити ограничени економским патриотизмом. Домаћи бизнисмени морају бити обавезани на улагање у своју државу и помоћ српском народу на Косову и Метохији, а страни капитал мора бити преиспитан под лупом питања да ли ће његов профит завршити на донаторским конференцијама за независно Косово.

Крајњи је час да се престане са досадашњим причама о војним реформама, које су значиле једино распад Српске Војске. Тренутак је за нову стратегију одбране и повећавање војног буџета. Део наше отаџбине је под окупацијом, наш народ у енклавама на Косову и Метохији живи у великој несигурности, наша пацифистичка војна доктрина доживела је свој крах и промене у Војсци Србије су неопходне.

Пропаст идеје евроунијатских интеграција: геополитичка револуција

Моменат је за велико геополитичко сређивање. Све идеје морају да се ставе на сто и сви аргументи ЗА И ПРОТИВ да се коначно сучеле на јавним расправама. ЕУ више није „света крава“ и њен ауторитет више не постоји. Сада одлучно и отворено треба поставити питање сврсисходности евроунијатских интеграција Србије. Са истом одлучношћу и отвореношћу треба проговорити и о свим постојећим алтернативама и геополитичким комбинацијама које би биле у српском националном интересу. Отвара се простор за слободну и независну Србију ван Европске Уније, која би усвојила све најбоље европске стандарде и учествовала у оним заједничким пројектима који су од обостраног интереса. Ова Србија би посебну пажњу посветила што бољим међусобним односима са државама које су стале на страну нашег територијалног интегритета и суверенитета.

Са друге стране, себе треба да препознамо као посредника између Европске Уније и Русије, као зону најповлашћенијих трговинских односа са једним од највећих светских тржишта, руским, и као мост према евроазијским интеграцијама.

Млада Србија

Ко доноси нову визију Србије у 21. веку? Ко може да је спроведе? Ко има снаге да направи истинске друштвене промене? Само Млада Србија! Ко чини Младу Србију? Сви они унутар актуелне политичке елите који буду схватили шта се заиста догодило и сви они којима до сада није била дата реч, а имали су шта да кажу. Сви они који су били на уличним протестима против независности Косова и Метохије. Сви они који ће доћи за онима који крену у велико национално рашчишћавање и обнову. Сада је час да се пребројимо колико нас има и у колико душа још увек куца српско срце. Тренутак је да проверимо снагу српске Матице и дијаспоре и видимо да ли су Срби кадри да се организују у одбрани својих националних интереса.

Сада је моменат да се изнова постави Српско питање на Балкану, јер цео свет види да су Срби оштећени и понижени и то је можда шанса да затражимо и добијемо понешто од онога што до сада нисмо смели, као што је на пример, независност Републике Српске. Да не заборавимо, српски народ је конститутиван елемент у још три балканске државе: Црној Гори, Босни и Херцеговини и Хрватској (без обзира што му се то покушава не признати), чини и значајну националну мањину, коју смо ми углавном заборавили, у Словенији, Македонији, Албанији, Бугарској, Румунији и Мађарској, а расејан је и по читавом свету. У једном новом националном програму за 21. век, то све од наше мане може постати предност.

Промене морају да крену са врха, у водећим националним институцијама.

Косово и(ли) ЕУ

Нови избори су пред нама. Има у овим изборима нешто што није тако јасно избијало у први план до сада, као и нешто што уопште није било тема нити једне изборне кампање у протеклих 18 година. Прво је то да ће све карте бити отворене и све политичке идеје до краја огољене, тј. неће више бити простора за камуфлаже и манипулације. Посебно ће се открити они који заправо немају никакву политику изузев голе борбе за власт. У том смислу, мораћемо да чујемо шта садрже у себи политички термини Косово и ЕУ, тј. шта се под њима тачно подразумева. До сада је било остављено превише могућности да се ови термини идеологизују, испразне од сваке садржине и служе као покриће за неке потпуно друге ствари.

Друго је то да ће по први пут главна тема једних избора бити Европска Унија. Никада до сада ова тема није отворена, и то ће бити најважнија новост ових избора.

Тема свих тема будућих избора

Јасно је да ће тема свих тема будућих избора бити однос Србије према Европској Унији. И било је крајње време да се ова табу тема отвори и до краја рашчисти. Међутим, пре него одговоримо на кључно питање какав треба да буде однос Србије према Европској Унији, морамо погледати какав је до сада био однос Европске Уније према Србији.

Пре свега треба констатовати да смо ми већ пробали политику коју нам актуелни председник сада нуди као пут за очување Косова и Метохије. Та политика каже да само кроз чланство у Европској Унији и сарадњу са западним центрима моћи можемо сачувати Косово и Метохију у саставу Србије. А шта је била наша политика до сада? Нешто друго? Зашто тим путем до сада нисмо успели?

Више је него јасно да је једна таква политика и целокупна спољнополитичка оријентација доживела пораз и да се не може очекивати да се у том смислу у будућности нешто промени. Овај закључак почива на следећим чињеницама:

1. Зашто Косово и Метохију нисмо сачували помоћу те врсте политике до сада, иако смо све снаге уложили у то, да бисмо на крају од оних у које смо положили наду добили нож у леђа?
2. Зашто већ нисмо у ЕУ, када смо читав свој државни брод усмерили у том правцу, и када нема услова који нисмо испунили?
3. Јесмо ли Хашком трибуналу предали комплетан војни врх и неколико носилаца највиших државних функција?
4. Јесмо ли све своје законе урадили према европским узорима?
5. Зар у сваком нашем министарству не седи стручни консултант из неке од страних амбасада?
6. Зар у наше име није пружено извињење свим другим народима на Балкану о које смо се на било који начин огрешили?

Упркос свему томе, и уместо чланства у ЕУ, ми смо једина држава у Европи којој се у овом тренутку одузима део територије, са очекивањем да то прихватимо и доживимо као пријатељски чин који нас ослобађа од баласта прошлости. Чему онда наставак овакве политике? На који аргументима почива идеја да ће се ту нешто променити набоље по нас?

Актуелни председник државе и евроунијатски блок који је око њега формиран сада већ отворено излази пред грађане Србије са понудом да бољи живот (читај: материјалне вредности) претпоставимо Косову (читај: духовним и националним вредностима). И то није први пут у нашој историји да нам се такав избор нуди.

Питања на која морамо знати одговор

Као што смо утврдили, ова понуда српском народу је одавно отворена и није ништа ново. Међутим, прилика је да се онда рашчисте бројне дилеме. Ево само неких од тих питања на која нам наши евроунијати морају дати одговор:

1. Зашто Америка и ЕУ одбацују своје историјске савезнике и на тлу Европе праве другу албанску државу, засновану на тероризму, криминалу сваке врсте и антицивилизацијском рушењу европских културних споменика?
2. Да ли ће услов за улазак Србије у Европску Унију бити чланство у НАТО-у?
3. Колико ће временски трајати пут од статуса кандидатата за кандидата за чланство до пуноправног чланства у Европској Унији?
4. Колико ће трасирање тога пута коштати?
5. Које све услове ми још треба да испунимо?
6. Какво је искуство нових чланица Европске Уније, тј. како упоредно изгледа њихов економски биланс пре и после уласка у ЕУ?
7. Које тржиште је отвореније и перспективније за наше производе: руско или западноевропско?
8. Да ли ће услов за чланство у Европској Унији бити да Београд призна независност Косова и Метохије? Ако нам кажете да на ту врсту уцене онда нећете пристати, да ли то значи да ћете се пред вратима Европске Уније зауставити и ускратити нам бољи живот, или ће опет бољи живот превагнути?
9. Да ли је следеће отварање питања статуса Војводине, Рашке области или тзв. југа Србије, и шта нам гарантује да се даље неће ширити косовски сценарио?
10. Зашто одмах не донесемо критеријуме који дефинишу границу нашег националног достојанства?

Ови избори нису само велики испит да ли ће се Србија одрећи Косова и Метохије зарад бољег живота и постати колонија Европске Уније, већ и имамо ли национални програм кадар да избори опстанак српског народа и државе у 21. веку. Ево још неких питања на која морамо дати одговор:

1. Како ћемо конкретно да сачувамо Косово и Метохију и вратимо фактичку контролу над њим?
2. Ако нам Европска Унија директно отима Косово и Метохију, зашто не прекинемо било какве преговоре са окупатором?
3. Ако Европска Унија престаје да буде наш стратешки партнер, коме се онда окрећемо и шта би онда конкретно била наша геополитичка оријентација?
4. Да ли руско тржиште и инвестиције могу да замене и надмаше тренутни значај западноевропског тржишта и инвестиција за нашу земљу?
5. Који конкретан економски програм нудимо грађанима у замену за ослобођење од вештачки изазиваног страха да идемо ка изолацији и економском краху?
6. На којим тачно вредностима почива наш патриотски модел и којим методама ће бити спроведен?
7. Да ли Србија има право да војно интервенише на Косову и Метохији?
8. Зашто се Срби исељавају из Рашке области и са тзв. југа Србије, ко припрема отварање питања Војводине и како ће такви процеси бити заустављени?
9. Да ли постоје Срби и ван Србије, да ли је Црна Гора држава српског народа и да ли Република Српска треба да буде независна?
10. Како треба решити проблем беле куге у српском народу?

У овом изборном процесу извршена је мобилизација свих евроунијатских људских и организационих ресурса у Србији: од политичких странака, преко невладиних организација до медија, како би била побеђена идеја националне државе. Верујемо да до тога неће доћи.

Са друге стране, мора доћи до консолидације и боље организације патриотског блока, који је позван на постизборну међусобну сарадњу и прављење новог националног програма, од чега ће зависити читава будућност српског народа и државе.

У Београду,
Цвети 2008.

Управни одбор Српског сабора Двери