Онима за које је Збигњев Бжежински рекао да треба нарочито пазити да се не удруже. А варвари су одмах, у ликовима Бориса Тадића, Божидара Ђелића и Вука Јеремића, дојурили у Луксембург да је такву, макар и празну, приграбе и славодобитно покажу својим неистомишљеницима. Онима што Соланин споразум препознају као мртво слово на папиру. Јер, да је тзв. ССП у случају Србије управо то, мртво слово на папиру, најбоље свједочи чињеница да је унапријед, прије но што је и потписан, проглашен неважећим до даљњега. И то ће бити тако све док Срби не постану у свему послушни европском Ка-Пе-Јоту. Овим чином ЕУ је будућим уцјењивањима Срба и Србије дала привид легалитета, а Србима, онима међу њима што вјерују да је то некакав спољнополитички успјех који ће им у блиској будућности донијети бољи животни стандард, како се то вели у терминологији америчке CIA-е, додијелила улогу «корисних идиота».

Нијесу у праву радикали кад тврде да је овај чин гора издаја од приступања Тројном пакту. Ствар је, наиме, још гора. Ово је чин који се једино може упоредити с издајом Вука Бранковића, јер су «први уговорни однос Србије са ЕУ» озваничили Тадић, Ђелић и Јеремић са српске и отимачи Косова с бриселске стране. Тиме је Тадић аминовао отимање Косова Србији и гажење међународног правног поретка. Тако се још једном показало да Косово не може бити Косово – без Вука Бранковића. Због тога је: Борис Тадић једнако - Вук Бранковић.

Сада ће бриселски ЦК мирисом сочива из оне празне чинијице мамити наше «корисне идиоте» да раде против интереса сопствене отаџбине. А они ће то, што свјесно што несвјесно, и даље чинити, само сада још преданије и још упорније. Јер је Косово, иако нам га отимају баш сада, пред нашим очима, за наше «корисне идиоте» само музејска прошлост! Наши «корисни идиоти» ће, опијени мирисом празне бриселске чинијице, оправдавати и све жешће подржавати бриселске уцјене да Србија, уколико жели у ЕУ, прво мора признати Тачијеву криминалну творевину и са још већим жаром од самих бриселских комесара одвраћати званични Београд од пружања помоћи Србима на самом Косову, у РС и у Црној Гори. Јер, за улазак у ЕУ, понављаће из Брисела а наши «корисни идиоти» фанатично у то вјеровати, Србији ће ваљати да с окружењем развије добросусједске односе. На штету сопственог српског народа, разумије се. А за чињеницу да посједују и визе и пасоше, али не и новац за путовања по сањаној Европи, у очима наших «корисних идиота» кривицу ћемо и даље сносити ми «небески Срби». Криви ће им бити сви - само не они који су их учинили «корисним идиотима».

Оли Рен је у присуству никог другог до предсједника Србије поновио отрцану фразу да су Косово и приступање Србије ЕУ два «одвојена процеса». И Тадић се, наравно, сложио с тим ставом. Тачно, слажемо се и ми, то и јесу два одвојена процеса: први се у њиховој циничној терминологији назива штапом а други шаргарепом. Али им је зато циљ исти. А тај циљ је сакаћење, понижавање и претварање српске државе у колонију а српског народа у још једног заморчића на огледном добру западних центара моћи. Јер, као што Борис Тадић вјерује да Европа нема алтернативу, тако је и Вук Бранковић вјеровао да Азија нема алтернативу. Шта брига Тадића за савјет Светог Саве који нас је учио да смо Исток Западу и Запад Истоку, и за савјет Светог Владике Николаја, који нас је учио да због тога морамо бити изнад Истока и Запада. Штавише, проговорио је чак и Шутановац ругањем Небеској Србији. У свему се показало исправним то што је владика Атанасије Јевтић ове и овакве ликове још давно назвао еврослинавцима: њима при помисли на Европу збиља одмах почињу да цуре бале из уста.

Но нијесу овдје «еврослинавци» једини проблем. Лако ћемо се сложити с Војиславом Коштуницом кад каже да је Ђелићев потпис на ССП «противуставан и антидржавни чин» који је «самим тим противправан и потпуно нелегитиман». Слажемо се, с тим што морамо примијетити да бомбасто-плеонастични језик ове Коштуничине изјаве свакако неће умањити ефекат тог чина. Умјесто тога, ваљало би упитати премијера Србије због чега је дозволио могућност да се ово деси, кад је лијепо могао да избјегне изборе и формира владу с радикалима. Да је то учинио, не би Божидар Ђелић искористио могућност да у својству потпредсједника Владе Србије стави, како то вели Андреја Младеновић, «Јудин печат на Соланин споразум». Показала су се оправданим упозоравања аналитичара на неискреност владине политике у одбрани Косова када су говорили за њене чланове да косовском муком у Србији једино праве политичке поене. Можда би Коштуница и повукао такав потез, али није могао због дијела српске скоројевићке елите, оног њеног дијела што преко њега и његове странке штити своје себичне интересе који су супротни стварним српским државним и националним интересима. И који су истовремено подударни интересима западних моћника. Јер, примјера ради, само наиван човјек може повјеровати да је случајност то што је у задњих мјесец дана политичка нестабилност задесила све земље у нашем региону кроз које треба да прође руски гасовод «Јужни ток». У чијем ли је то интересу? У сваком случају, тај интерес се мора бранити и стварно и неодступно, а Косово може и само на ријечима. Зато се Војислав Коштуница у новонасталим околностима опет опредијелио за вођење политике «вране на два коца».

Кажем, лако се можемо сложити с Андрејом Младеновићем кад Ђелићев потпис на Соланин споразум назива «Јудиним печатом». Али не можемо а да из наведених разлога истовремено не примијетимо да господин Младеновић неће да каже ко је у овом случају Пилат, тј. ко сада пилатовски пере руке од Ђелићевог јудинског поступка. Његов партијски шеф, ето ко!

Па ипак, и у овом случају се показала истинитост народне пословице да свако зло има своје добро. Наиме, начин на који је потписан овај споразум открио је да је више ЕУ стало да потпише споразум са Србијом од саме Србије. За разлику од осталих земаља у региону. Од државолике Црне Горе, рецимо, која истог трена уради скоком све оно што бриселски ЦК од ње затражи оком. Зато ми Срби, упркос свему што нам чине свих ових последњих година можемо бити поносни. Опет се тачним показије оно што је Десанка Максимовић још давно написала: Србија је велика тајна. И да опет, како то примјећује Александар Дугин, испаљујемо сигналну ракету историје. Ова енормна «љубав» бриселских комесара према нама Србима само показује да они и те како стрецају од те наше тајне. Ипак су балкански кључеви и даље у нашим рукама. Нека тако остане и послије 11. маја.

ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ!