Србија и српски народ у свим својим крајевима („државама“) налазе се у готово истој ситуацији као и пре тачно стотину година, када је анексијом Аустро-Угарске Царевине Босна и Херцеговина постала њен део. Објективном посматрачу ситуација може да се са правом учини и гором, јер је протраћен цео век, нација и држава доведени до самог руба физичког постојања. Разлога за то има више, многи, чак већина њих, имају свој извор далеко ван граница Балкана и њима овај пут нећемо да се бавимо. Сконцентрисаћемо се на можда пресудан узрок овоме тешком стању, на одговорност српске „елите“ и могућност да се ситуација измени и Срби и Србија почну да функционишу као и све друге нације и државе које са нама деле исте или врло сличне религијске, културне и историјске вредности.

Криза српске елите почиње одмах по окончању Првог светског рата, када културна, научна и политичка елита, десеткована страдањима током рата, полако бива замењена својим потомцима и онима који су рат посматрали са безбедне удаљености из Париза и Цириха. Опијена југословенством и ласкањима „савезника“, та елита је потрошила двадесетак година утерујући Хрвате у државу коју они нису хтели, водећи ту унапред изгубљену битку са нацијом која је своје најбоље ресурсе врло успешно сачувала током рата, тада називаним Великим. Драгоцено време и енергија су губљени у то време уместо да се сконцентришу и употребе у Далмацији, Босни и Херцеговини, Црној Гори, Јужној и Старој Србији. Лавовски део одговорности за такав развој догађаја сноси део српске елите који живи у Београду, но нису ни без значајне одговорности ни њени припадници који у то време живе у Загребу, Задру, Сарајеву, Скопљу. Непрепознавање заједничког циља, немање заједничке интегришуће политичке визије, довели су дотле да Срби потпуно неспремно дочекају почетак другог великог светског сукоба. Учинили би неправду уколико би пренебегли чињеницу да је другачијих акција и приступа било: рад Св. Николаја Жичког и Охридског и Српског Културног Клуба спадају у такве примере, али они су били или ван главних токова српске политичке и културне мисли тога времена или су дошли прекасно не би ли спречили катастрофу која се у периоду од 1941-1945. десила.

Право је чудо да је српска нација у било којој форми наставила да живи после трагедије геноцида и грађанског рата који се одиграо у том трагичном четворогодишњем периоду. Стотине хиљада оних који су одбили да се врате из заробљеништва, убијених током постојања НДХ и грађанског рата би многобројнијим народима од српског значили ненадокнадив губитак од кога се нација тешко ако и уопште опоравља. Долазак комуниста на власт сам по себи не би био толико трагичан да није био повезан са огромном дозом антисрпства која постаје нека врста идеологије у позадини, тако несвојствене Бугарима или Румунима, нацијама са којима делимо сличне вредности. Српски салонски комунисти који су представљали гро преживеле „грађанштине“ у послератној „ужој“ Србији, одувек су гајили у најмању руку неразумевање и презир према народу из кога потичу. Узроци томе су различити, но писцу ових редова некако је најлогичније објашњење да су посетама европским престоницама јако добро култивисали осећај инфериорности према вредностима које су тамо затекли, а којима због своје најчешће сасвим очигледне интелектуалне импотенције ништа нису могли да допринесу, што се опет претварало у презирање културе из које потичу. По окончању рата та групација, уз пар придошлица који су се прекалили у идеолошкој борби током грађанског рата, постаје ударна песница министарства истине Титине Србије. Док хрватска културна елита врши солидификацију добитака које су остварили Мачек и Павелић, српска ради неуморно на растакању већ озбиљно начетог српског националног организма. Корифеји тог процеса су Марко Ристић, Коча Поповић, Богдан Богдановић, Радомир Константиновић, деца из најбољих београдских предратних кућа. Одгојени у луксузу, чине све не би ли исти задржали. Док комунисти из унутрашњости на свој начин сумњају, Ђилас или Ћосић, на пример, међу њима нема дисидената, нема информбирооваца, они су увек на линији, углађени, лепих манира, тако супериорни у односу на велику већину становника социјалистичке државе, потпуно прилагођени систему у коме се налазе. Својим образовањем и културом они плене генерације које долазе, а које ни изблиза немају исту шансу као они да путују, виде, чују, читају на страним језицима. Те вештине које поседују почињу од њих да стварају митске личности, некакве интелектуалне горостасе каквих готово нигде нема. Они тако постају јако моћни људи који обликују културне, етичке, политичке погледе генерација. Универзитет у Београду постаје место где се њихов утицај највише осећа. Непотизам и политичка подобност постају главни критеријуми по којима се регрутују нови асистенти, доценти. Ситуација је нарочито тешка на катедрама хуманистичкох наука и таква остаје до дана данашњег. Генерације које одрастају под таквим утицајима немају никакав осећај националног, као и претходна врло мало ако ишта интелектуално вреде, но поседују итекако развијен осећај самоодржања. Спремни су да кажу штагод је потребно не би ли се дочепали позиције, стипендије, студијског путовања. Овако катастрофално стање достиже своју кулминацију у деведесетим годинама, када духовни унуци побројаних интелектуалних горостаса постају проминентни ликови српске културне и политичке елите.

Дипломирани кувар добија најпрестижнију књижевну награду и следствено томе постаје Петроније Арбитар „не-САНУ-совске“ књижевне сцене, где денацификује ево већ више од десетак година. Поставља се питање како је тај јуноша дошао у ситуацију да уопште штампа своје делце, зашто је он посебан у односу на остале куваре, посластичаре и остале прегаоце у индустрији производње хране са сличним списатељским амбицијама? Одговор је врло једноставан: његова улазница у књижевни свет је била препорука једне од наших најцењенијих списатељица, чланице установе на коју се млади писац тако радо баца каменом. Породично пријатељство није мала ствар, но родбинске везе су још боља и чвршћа гаранција успеха.

Главни идеолог млађе генерације странке која само у Србији може да постоји, а која се залаже на овај или онај начин за потпуно искорењивање било каквог српског националног идентитета, је опет син познатог научника са којим дели исту струку, а који је опет био члан те ужасне геноцидне творевине која све време снује уништење свега што је модерно, напредно и несрпско. Последњи пример је можда најдрастичнији и најболнији. У тренуцима када се у Приштини прослављала „независност“ на CNN-у је гостовао мистериозни стручњак за Балкан који је лепо објаснио да је Хашим Тачи демократски мултикулти лидер, како су Срби заробљеници старих митова и како је све то што се догађа апсолутно заслужена казна за оно што се дешавало на Косову и Метохији од протеривања Турака до данас. Тон и главне тезе су нешто што се у САД у одређеним академским круговима одавно чује, изненађење је представљала чињеница да их је изговарао неко рођен и одрастао у Београду. Изненађење је било толико да се чак и „Политика“ запитала ко је та мистериозна особа, врло импресивног резимеа. Вероватно би изненађење било још и веће уколико би се показало да је дотични стручњак потомак опет једног члана САНУ који је опет, огромне ли ироније, постао светски познат бавећи се српским средњевековним наслеђем на Косову и Метохији.

Писац овог текста нема ни најмању намеру да суди родитељима и пријатељима поменутих, он се само залаже за успостављање нове српске интелектуалне, научне, културне и политичке елите засноване на вредностима, а не на познанствима, родбинским и другим везама, елите која је способна да се ухвати у коштац са изазовима које јој ово време намеће и која неће да понови грешке претходних генерација. Универзитет је место на коме та обнова мора да почне, место где у најскоријој бућности мора да се поведе борба од чијег исхода највероватније зависи опстанак државе и нације. Недопустиво је да се прича о Болоњи, а да је готово немогуће нострификовати дипломе са најбољих америчких и осталих универзитета, таксе су огромне, а у комисијама се најчешће налазе људи које је време у билошком и стручном смислу прегазило пре више деценија. Србија поседује огроман интелектуални потенцијал у Дијаспори и потребна је невелика инцијатива да се тај ресурс искористи, на добро Отаџбине. Ко треба да буде катализатор тог процеса? Невладине организације које се не финансирају парама страних влада, како у Отаџбини тако и у Дијаспори, млади људи у странкама националне оријентације. У малој земљи каква је Србија скоро симболична доза иницијативе може чуда да учини. Окоштао систем који треба да се размонтира ће наравно да пружа отпор, но то никако не сме да обесхрабри, већ напротив, стимулише. Тренутни пораз на Косову треба да буде још један мотив више. Малодушности места нема.

Аутор живи и ради у Филаделфији, САД

Двери српске