У Новом Завету је у више наврата потврђена прва заповест Мојсијевог Декалога, која гласи: „Ја сам Господ Бог твој, немој имати других богова осим мене“. Овом приликом осврнућемо се само на једно место у коме Христос ово наглашава. То место је из Јовановог Јеванђеља: „Ја сам врата….“. Господ истиче да нема другог начина да се неко спасе него да прихвати Христов пут и прође кроз та Врата. Људи обично траже начин да се спасу без Христа, не прихватају Његово Јеванђеље, нису спремни да извршавају Његове заповести. Многи куцају на сва могућа врата пре него што се обрате Христу. Због тога је неопходно да људи свакодневно преиспитују свој однос са Богом и озбиљно раде на унапређењу тога односа.

Веома је важно да разумемо да је Христос прихватањем сопственог страдања на крсту за сва времена одредио пут којим Његови следбеници треба да прођу. И, не постоји други начин. Христов пут је пут одрицања, пут поста и молитве, страдања сваке врсте укључујући и физичко, о чему сведоче милиони следбеника Христових који су се добровољно одрекли својих живота да би живели у вечности са Богом. Тако, ако нам „све добро иде“, ако смо савршено код куће у оваквом свету – потребно је стати, замислити се и запитати: шта нам се ово дешава? Како је могуће очекивати да људи хвале и поштују нас који покушавамо да будемо са Христом у заједници, а Њега самог су разапели? Црква је воинствујућа овде на земљи, како ми то црквеним језиком кажемо. Ми смо на попришту где се води стална битка за Царство Небеско. У тој борби нема одмора, нема опуштања, нема предаха. Тамо где се појави одмор тамо се налази вечни шаптач који нам сугерише нове идеје, нуди нам предлоге за бољитак, сеје сумњу у оно што радимо и одводи нас од Врата, тј. Христа.

Христов пут код нас је у потпуности прихватио и разумео Растко – монах Сава. Он је кроз одбацивање и одрицање од овоземаљске царске раскоши и прихватање да живи без материјалних добара трасирао Светосавски пут кроз који ми Срби најбоље разумевамо Христа и Његово Јеванђеље. Одрицање од царских одора, од блештавости царског двора и свега што иде уз то, од слуга, представља истинску жртву, у неку руку страдање. Уместо царских кочија он је пешачио, најчешће босоног, по камењу Свете Горе, разносећи храну монасима подвижницима, поучавајући се у духовном подвигу. Он је, нема сумње, чуо Христову поруку: „Ја сам врата и ко кроз мене уђе спашће се“… Чувши ту поруку он је занемарио свака друга врата и само је корачао корацима који су га приближавали Христу. Тако ће подвиг Светога Саве за сва времена одредити пут његовог народа.

У предкосовском периоду Бог је подигао другог великог Србина – цара Лазара, да усмери брод нашега народа у правцу сигурних вода. Причу сви знамо, али се често питамо да ли ми то како треба разумемо. Тајна поимања Kосовског завета, жртве и трагедије, као и косовске победе у духовном смислу, јесте у чињеници да је цар Лазар, вођа народни у то време, у потпуности прихватио светосавски пут и, последично, Христов пут. „Земаљско је за малена царство, а небеско вавек и довека“, рекао је он себи и својим ратницима, полазећи у сигурну смрт. Ова жртва је свесно принесена – као и жртва Господа Исуса Христа. Принесена је невина жртва – као што је и жртва Господња. Ово је добровољна жртва као и Голготска. Ово беше жртва за спас Српског народа – дела васељенске Цркве, док је жртва Господа била за спас целог човечанства, и сличност је очевидна. Определење Лазарево за вечност одредило је крстоносни пут нашега народа кроз векове ропства. Да не беше овога определења ми бисмо, највероватније, изгубили духовни вид и данас бисмо сматрали да се и кроз Мухамеда може у небо. Разлика је, дакле, огромна и она нам потврђује да је свети Кнез својим страдањем као и страдањем својих војника поставио вечни светионик испред Врата – Христа Спаситеља, како би његово потомство увек лакше проналазило та Врата како у времену ропства и страдања, тако и времену мира и благостања. Када је у питању улазак кроз Христа у небо, порука је светог Кнеза, да ту нема компромиса, нема делимичног страдања, нема нагодбе, нема уступка, политике, дипломатије. Човек мора да живи по закону Божијем, да уважава и воли људе, да се жртвује за своју породицу у ужем и ширем смислу, и да буде спреман да, ако је то потребно, жртвује и живот свој за ближње, не тражећи притом ништа за себе. То је политика неба супростављена политици земље. Политика земље и када има принципе они су растегљиви. Политика дијалога и дипломатије претпоставља уступке, а ту нема чврстог карактера, карактер постаје до те мере растегљив до које је она друга страна спремна да га растеже. Земаљска политика углавном све подвргава сили и проглашава моралним оно што користи снажнима и јакима. Давне 1389. године није било преговора о Косову већ је све било јасно. Непријатељ је непозват долазио да узме оно што није његово и наша одлука је била само у томе да ли се треба предати и изгубити смисао за честито, витешко и вечно или се треба супроставити па и пострадати сачувавши за себе и своје потомство вечни живот и све идеале које такво определење оснажује.

Лазарево определење није фикција, није мит, није прича из прошлости, која се препричава забаве ради. Добро се сви сећамо како се деценијама код нас писало о „косовском миту“. То је донекле збуњивало људе, јер им је понављано како је цела прича о Косову само необавезан мит који су народни песници уоквирили у речи – поезију. Косово не само да није мит већ није ни прошлост. Косово је, заправо, есхатолошки појам и као такав представља догађај из будућности. То значи да оно нема овоземаљску димензију која га задржава у прошлости, те време може да га превазиђе и да га преда забораву односно учини ирелеватним. Не, оно има вечну димензију, оно је определење за вечност и реално остаје у вечним димензијама, те у том смислу је оно и прошлост и садашњост и будућност. Заиста је Косово и данас „грдно судилиште”…

Свети Владика Николај у 129. мисионарском писму, када говори о разлозима Христова растанка са Апостолима, пише: „Боље је за Вас да ја идем. А мало доцније Он је казао: И ево ја сам с вама у све дане до свршетка вијека. Нека те не збуни; ово није противречно. Он је истина отишао, али у педесети дан по Своме одласку послао је ученицима Себи равнога – Духа Светога Утешитеља. Узнео се на небеса васкрслим телом Својим, но Духом Својим остао је у цркви Својој, пребива у њој и данас, и пребиваће до кончине времена.

О Господе, љубави наша, кажи нам: зашто је боље, да ти одеш од нас?

Зато, чеда Моја, да би удаљењем био што присутнији у срцима која мене љубе и чезну!“

Свети Кнез је и ово разумео и знао је да ће својим одласком и удаљавањем бити присутнији у срцима свог народа, што се у потпуности остварило.

Зашто нам се десило Косово у ово време?

То је питање на које ће политички аналитичари и социолози засигурно дуго анализирати. Оно што ми из Цркве можемо да кажемо је више везано за наш однос са Богом. Да смо ми били ближи Богу, да смо ценили вредности које проистичу из Јеванђеља – закона Божијега, ми бисмо својим личним примером помогли Албанцима да виде у нама своје ближње. Наравно, исто се односи и на њих. Они су, такође, живели одвојено од Бога и онда није било тешко да се код њих роди идеја да је сасвим у реду да отимају туђу земљу и да при томе не бирају средства како би остварили тај циљ. Ми смо пак сувише дуго ишли за вођама који су у својим схватањима били приземљени и потпуно без духовних видика. Њима Лазарева клетва и Милошево јунаштво нису били близу, а определење светога Кнеза није ништа значило или је представљало обичан „мит“. Како смо онда могли очекивати да нам ситуација буде боља и да наша генерација сачува оно зашто је некада цвет Србије дао своје животе.

Пред нама је поново стављена дилема о определењу. Опет смо на раскрсници. Неки мисле да смо између пута који уназађује и онога који води у прогрес!? Право је питање да ли ћемо продати душу – да ли ћемо се определити за царство земаљско и некакав бољитак у материјалном смислу? Којој и каквој то ми Европи приступамо? Да ли је то Европа која истински жели бољитак нашега народа или је то Европа која нам узима срце државе и при томе сматра да нам помаже? Је ли то она Европа која је послала своје авионе да 78 дана и 78 ноћи спуштају на нашу земљу ракете са осиромашеним уранијумом, која је побила хиљаде наше браће и сестара, наше деце, која је Србију бацила на колена економски, или је то нека друга Европа? Је ли то Европа која има наш интерес при срцу или је то Европа која је спремна да нас изолује и додатно казни ако не слушамо? И, на крају, има ли та Европа икакве везе са законом Божјим и да ли она мисли на Царство Небеско или не? Да ли је тој Европи до хришћанских вредности уопште стало? Ово је наша стварна дилема!

Ако људи, којима србски народ повери улоге вођа, не схвате духовне вредности и не одреде се према њима онако како се то очекује од деце Божије, тешко ће бити и нашој држави и нашем народу да опстане и из свега изађе уздигнутог чела. Мислим да ће се евентуалним улажењем у разне компромисе, попуштањем пред претњама и прихватањем ултиматума силника овога света одродити душа народна и постати нешто што нама није својствено. То ће бити куцање на разна врата, очекујући да је тамо одговор а одговора неће бити. Неће га бити јер су само једна Врата кроз која се пролази у Небо и кроз која се долази до себе, своје личности, свога постојања и вечнога живота. Сва друга врата воде у замишљени, лажни живот, у бесциљно лутање, кроз уједињену или разједињену Европу, кроз Америку или било која друга безлична пространства земаљског шара.

Иако ризикујемо да појединци ове редове протумаче као мешање у туђе надлежности, сматрам да Црква треба да брине и о спасењу оних којима народ поверава своју судбину. Ова брига, између осталог, огледа се у томе да Црква саветује свој народ да на чело државе бирају комплетне личности, људе који расту и у хоризонтали и у вертикали, људе којима је стало до тога да вредности засноване на закону Божијем – на јеванђељу Христовом, постану и остану кичма народног и државног организма. То је пут ка усправљању народном. Укратко, повратак Богу, прихватање да је Христос истински „пут, истина и живот“, треба да буде незаобилазна философија нашега времена. Ово, наравно, подразумева прихватање Косовског завета и одређивање дневне политике према његовим духовним димензијама. И, на крају да нагласимо: као што не прихватамо насилно отимање Свете земље Србинове, исто тако апсолутно не смемо пропустити идеалну шансу за свенародно покајање… Наставимо да живимо Косовом и никада га нећемо изгубити!

Аутор је свештеник парохије Светог Кнеза Лазара при манастиру Нова Грачаница у Америци.